Debi albumi su u principu najvažniji i najdragocjeniji u karijerama, pa premda ovo nije bio Matejev službeni prvijenac, već drugi po redu, no bio mu je prvi autorski gdje se iz početnih obrada liturgijsko-euharistijskih tema u gospel varijacijama (album "Glory and Honor", 1998.) isprobao pred širom javnošću kao kantautor koji je već tada bio znan u poetskim kružokima. Sniman još 1996. kod Boruta Činča u Ljubljani, te pripreman za Atlantis u suradnji s etiketom Nika, čekalo se na izdavanje ovog rada koji mu je trebao biti službeni debi, ali nakon trogodišnjeg čekanja i još nekoliko novih pjesama naknadno snimljenih u celjskom studiju Life kod Nenada Ostrovšnika, ponuđeno mu je od strane također celjskog KŠCR da izađe album s novim ovitkom. Materijal je konačno osvanuo 11.XII 1999. kada je i doživio promociju u celjskom Mladinskem Centru. Samo nekoliko mjeseci ranije za njegov rad se zainteresirao Helidon u podobi Patrika Grebla, no nakon podosta previranja pri čemu je Grebl 'otpuhan', Matej se udružio s Agencijom Rokenrol, ali to je sasvim druga, naredna priča. Ovdje treba dodati još nešto što je Matej obznanio tek 22 godine kasnije na svome 282. albumu "Nevarnost, ki preti iz ideje, da bi Krajnc znova posnel svoj avtorski prvenec iz leta 1999" www.terapija.net/mjuzik.asp?ID=30392 spominjajući u pjesmi "Marko Brecelj zakašlja v Krajnca" tu dogodovštinu kod Činča zbog čega album nije dobio 'zeleno svjetlo' jer je Marko Brecelj izjavio 'si ti resen tale naj bi bil prihodnost kantavtorstva?'. A Breceljeva opaska je umnogome promijenila početne tokove Krajncovog stvarateljstva.

Potpuno nevino i iskreno, s blagoglagoljivim, cvrkutavim mladalačkim, još nepotpuno mutiranim tananim glasom, skromno se prikazao na obimnom materijalu od 52 minute koristeći samo akustičnu gitaru i usnu harmoniku, ta dva elementa koja će mu postati zaštitnim znakom dobrog dijela buduće karijere za koju tada nije mogao niti naslutiti u kome smjeru će otići i kako se razvijati. Sedamnaest autorskih pjesama u Dylanovskim klasičnim formatima odišu prijaznošću i nepatvorenim šarmom mladog poete koji tek tu i tamo odsvira nešto više osim uobičajenih melodičnih legata, a čitav performans se doima poput one standardne post-adolescentne storije za ekipu negdje u parku kojoj se pridruži trubadur s akustarom svirajući vlastite skladbe koje su u prvi mah primamljive, no nakon izvjesnog vremena prerastaju u dosadu jer osim zgodno, ali previše umiveno, bojažljivo i dobrohotno usmjerene lirike s glazbenog aspekta ne pružaju dovoljno uzbudljivosti.



Sažimati čar njegove lirike može stati u nekoliko osnovnih parametara: plašljiva je u pogledu socijalnih i egzistencijalnih scena poput teme "Bangladeš" o celjskom kvartu Lava, samotnjačka je premda se u veseloj, pomalo i otkačenoj temi "Puf" prikazuje kao glava porodice, suprug s automobilom i kućom na kredit, u nekima spominje da ima brata, psa, mačku, papigu (poput "Edini v redu"), a većinu tematika koncipira na novelističkim prikazima, maštarijama i stvaranjima prozaičnih životnih priča kroz simboliku i asocijacije, koji put o nesretnim putešetvijama imaginarnih ili stvarnih likova ("Film", "Balada o gospodu, ki je rad krmil vrabce" i završna, jedna od rijetkih u staccato formatu "3. 10.", posvećena teti koja je preminula tog datuma 1996. godine), a koji puta, no vrlo nježno i sramežljivo zagazivši i u emotivno-ljubavne preokupacije prepune romantike ("Bilo je spomladi", "Prelepe rjave oči", "Snob/ Blues jedrske konice").



Ono što će mu kasnije postati opsesijom korištenja literarnih motiva nazire se kroz 7 minuta dugačku i poprilično šaljivu "Balada o večeru z Dostojevskim" gdje po prvi puta spominje vlastito ime i ispisuje pozamašan broj stihova - čak 162 u 18 kitica od po 6 stihova. Također, ovdje je po prvi puta obznanio svoju glavnu preokupaciju s Elvis Presleyom kojeg tada, u doba post-grungea, alternativnog rocka, post-rocka, brit-popa, techna i hip-hopa nitko nije osobito doživljavao; bio je demode i odavno prohujali 'passe' za nostalgičare, no nije se dao smesti. Pjesma "Elvis" je uobličena kroz najjednostavniji country-folk u kome čak nije mogao niti dosegnuti vokalno ništa više osim tananog tenora. "Dobra babnca" mu je prva najkraća pjesma - iznosi samo 1 minutu, a parodija je na veliki hit "Balon" slovenske grupe Nude. Istu pjesmu će bendovski prearanžirati na prvom albumu s Agencijom Rokenrol "V akciji", 2001. godine u daleko moćnijoj varijanti.

Kao što Brecelj reče, ovdje se nije mogla naslutiti iznimna plodnost budućeg najvećeg i izuzetno hiperproduktivnog slovenskog kantautora jer je bio previše plašljiv, samozatajan, premiran i skoro pa djetinjasto nevin u svjetonazoru grubog svijeta tadašnjeg procesa tranzicije kroz koju je prolazila Slovenija i kompletan ex-Yu region. Nije bio drzak, nije imao ama baš nikakav angažirani stav, pjevao je uglavnom o vedrijim stranama života pokušavajući ih predočiti kroz zanimljive dramaturške fabule s ponešto humoreski, no sve je to bilo na nivou malo boljeg i načitanijeg srednjoškolca pod 'staklenim zvonom' kojeg nije 'oprao' niti jedan žestoki rock žanr da bi se s 20 godina upustio u žučne diskurse premda su mu Dylan i Johnny Cash bili veliki uzori, ali s one, daleko sentimentalnije i optimističnije strane.

Prvu recenziju albuma napisao je Jane Weber s Radio Slovenija:

'Kantavtorji so na slovenskem glasbenem prizorišču nekakšna stalnica in lahko smo veseli, da tudi mladi glasbeniki stopajo na trubadurske glasbene poti. Matej Krajnc je bolj znan v pesniškem svetu, z albumom z naslovom "Na prvem ovinku" pa odločno stopa tudi v neskončni svet glasbe. Vesel sem, da mu je te pesmi po več letih naporov in snemanj v dragih studiih končno uspelo spraviti na ploščo, in želim mu, da bi z njimi dosegel čim več poslušalcev.

V glasbi Mateja Krajnca se srečujejo raznovrstni glasbeni vplivi. Na nadobudnega in izjemno plodovitega avtorja - napisal je že več kot petsto skladb - so vplivali številni tuji kantavtorji z vedno navzočim Bobom Dylanom na čelu, še bolj razveseljivo pa je, da je v Matejevi glasbi zaznavno razpoloženje, ki ga slovenski poslušalec pozna s plošč slovenskih avtorjev Tomaža Domicelja, Tomaža Pengova in Adija Smolarja. Matej Krajnc ima zelo široko pesniško tematiko. Piše zbadljive angažirane pesmi - takšna je recimo "Snob (Blues Jedrske Konice)", v njegovem repertoarju je najti pesmi z lokalno tematiko - v tem slogu je skladba "Bangladeš", ki jo bodo dobro razumeli Celjani -, slišati pa je tudi bolj ponotranjene balade, iz katerih izžareva prava pesniška duša. Mateja ne poznam dolgo, vendar mi je bilo že ob nekaj srečanjih jasno, da ta zagnani fant ljubi glasbo. Lahko zapišem, da me je v pogovorih prepričal, da plošče nekaterih glasbenikov, ki so tudi meni ljubi, pozna do obisti in da se je učil pri pravih učiteljih. Verjamem tudi, da bomo v prihodnosti dočakali še več njegovih plošč in predvsem še več njegovih pesmi, ki bodo ob spremljavi kitarskih strun in prodornega zvena orglic zaživele v še bolj privlačni obliki, kot je pesniška zbirka. Glasba namreč daje pesmi posebno kozmično razsežnost, čeprav nas je že legendarni Townes Van Zandt, po mojem mnenju najpomembnejši ameriški kantavtor, sicer pa učenec sijajnega pesnika Roberta Frosta, naučil, da mora biti pesem popolna že na papirju in da je glasba samo prestižen dodatek, ki ga zmorejo ustvariti le izbranci.

Matej Krajnc je s prvencem zvozil prvi ovinek in zdi se, da nam njegove nove pesmi že odzvanjajo v glasbenih mislih. Mi kritiki in glasbeni novinarji včasih delamo napako, ko razlagamo poezijo najboljših pesnikov v rocku. Pesmi Mateja Krajnca so neposredne in zato našemu občinstvu razumljive že ob prvem poslušanju, čeprav moramo vedeti, da ima pesem lahko tudi več pomenov. Če bi že moral glasbi in poeziji Mateja Krajnca najti primerjavo, bi jo mogoče našel na ploščah Loudona Wainwrighta. Upam, da bo Matej še naprej stopal v njegovi smeri'.

Naslovi: 1.Peronska, 2.Bangladeš, 3.Poznojesenska pesem, 4.Puf, 5.Po božiču, 6.Edini v redu, 7.Film, 8.Balada o gospodu, ki je rad krmil vrabce, 9.Manica, 10.Rokoko, 11.Bilo je spomladi, 12.Prelepe rjave oči, 13.Balada o večeru u Dostojevskim, 14.Elvis, 15.Dobra babnca, 16.Snob (Blues jedrske konice), 17. 3. 10.

ocjena albuma [1-10]: 6

horvi // 08/02/2021