home > mjuzik > DEMO/ D.I.Y. izvođači 2016., 3. dio

kontakt | search |

RAZNI IZVOĐAČI: DEMO/ D.I.Y. izvođači 2016., 3. dio (2016)

[  ]

LEAGUE OF FROST - Ancient Burial Ground, EP (d.i.y., 2016)

Ne tako davno je riječki bend Proklet bio jedan od rijeđih mizantropski i sotonistički orijentiranih na našoj sceni, znali su nastupati i u Močvari, objavili su dva albuma na kojima su koristili engleski i hrvatski jezik, a kad su se 2015. raspali, njihovi članovi Pokojnik, Sablast i Dringor su osnovali ovaj novi bend. Naravno, uopće nije teško pogoditi da je i ovo black metal s niskim štimovima i vrlo provokativnim tekstovima na engleskom koji se uz sve krikove i kreštava urlikanja vrlo dobro razabiru. Ako poznajete svjetonazor ovog stila uopće nije teško percipirati o čemu je riječ, a ako ne, samo opaska da League Of Frost uz svu crnu ikonografiju pakla, užasa i veličanja Nečastivog pruža posve drugačiju opoziciju - radije bi umrli i žrtvovali se za nešto što vole sa srcem nego se uplitali u diskusije o poremećenom socijalnom, političkom i društvenom problemu.

Muzika na ovome prvom EP-iju je također posve jednostavna. Smještena u umjerene tempove (čak i pretrome) s konstantnim gitarskim legato radom u melodiji i basom. Skoro bez blastbeatova (tek ponešto u pjesmi "Sacrifice the innocent") i solaža poput klasika Bathory i Burzum, ali je zato vokal vraški upečatljiv i produkcija mnogo bolja. Stilski se vraćaju na prapočela kombinirajući punk i NWOTBHM u prvoj skladbi "Temple of Baphomet", riff trome i kratke "Hail Belial, my lord" prizvati će u sjećanje 'junajted rakija, junajted pivo, junajted pica', a melodična i atmosferična naslovna "Ancient burail ground" pokazuje spremnost gitarističke kompetencije i za brza legato tremola kao da se svira električna bisernica. Nema puno filozofije, ovo je sve čisto i školski jednostavno ko najklasičniji punk.

Naslovi. 1.Intro, 2.Temple of Baphomet, 3.Hail Belial, my lord, 4.Sacrifice the innocent, 5.Ancient burail ground

Ocjena (1-10): 6
Web: http://leagueoffrost.bandcamp.com/releases
[  ]

PLAYGROUND HUSTLE - Pikule (d.i.y., 2016)

Kada se zavrti uvodna "Čelična lady" odsvirana na akustičnu gitaru u finom staccatu i senzibilnim ženskim vokalom što od ganutljivih emocija dramatično prerasta u otvoreni sukob, komotno se može pomisliti da je ovo neki novi nastavak teatralne priče U Pol' 9 Kod Sabe. Ali potom - brus. Repanje u narednoj "22 iza mene" otkriva sasvim drugačije odrednice.

Iza ovog imena nalazi se ženski dvojac Ivona Eterović - Magdalena Megi Slović koje rade elektronsku glazbu na koju repaju, ali bome i zapjevaju tako da se u nekom globalnom zbiru njihov rad može svesti pod zastavu jednog od vrlo rijetkih žanrova domaće scene - eksperimentalni hip-hop kojeg valja izuzeti od poredbi s kultnim i znamenitim protagonistima Dalek, Erik B. & Rakimom ili Mark Stewartom iz vremena Maffie iz sredine 80-ih. Sklop ove dvije mlade djevojke je analogno-digitalna kombinacija žive svirke klavijatura, akustične gitare i programiranih beatova s ostatkom infrastrukture uglavnom u kibernetičkom obliku. Pjesme im evidentno nastaju na formatima živih epizoda spomenutih instrumenata s kojima rade zanimljiv sampling potkrijepljen ritmovima na razmeđi dancehalla i dubstepa skačući iz žanra u žanr (osobito u "Haters gonna hate"), a sad koliko je tu kumovao Luka Tralić Shot (Elemental) ne samo kao potpisani maestro zadužen za miks i produkciju, već i dizajn ovog interesantnog zvučnog kolaža može se samo nagađati... Ovaj, prosto je nevjerojatno da dvije ovako mlade djevojke već sa svojim prvim radom odmah zaskoče vrlo visoko u kreativnom aspektu zaobišavši sve one porođajne demo muke lijepljenja prvih beatova nezgrapnih i loših snimaka te zaposjevši odmah u vrlo težak i zahtjevan glazbeni žanr koji iziskuje kompetentnost, hrabrost i talent. Djevojke sve to imaju ne grcajući u nekakvim kompromisima gdje se ne bi mogle snaći ili gdje ne bi znale odlučiti što točno žele i na koji način se izraziti. Ali Shot im je bez ikakve sumnje zasigurno dao mnogo sugestija...



Pjesme su im nabijene intenzivnim raznolikostima od komada do komada pokazujući artističke konotacije upravo u tim žanrovskim figurama koje se strukiraju od akustičnih poput spomenute "Čelična lady" ili neočekivanog ambijentalnog instrumentala "Tonota" ozarenog i folk šmekom, preko vox-extended skita "Kill them with kindnes" (nije beat-box), naslovne indie-pop balade "Pikule" koja djeluje kao da je došla sa škotskog Bearsuit ili berlinskog Nonine Recordings sve do, ha, pa, koliko je to sad uopće moguće reći hip-hopa "Želim" ili "Raspuknuti svijetovi" s obzirom da glazbeni gabariti pokazuju iskorak ka istraživačkim sferama kakve su recimo svojevremeno bile omiljen teren ranih Settovih (Krankšvester, narafski) demo materijala s početka 21. stoljeća kombinirajući sve i svašta, takoreći od oldschool manira preko trip-hopa do industriala, jazza, te nekih glazbenih žanrova i posuđenica mnogih izvođača naoko nespojivih za temeljni stil. Playground Hustle su u tim transžanrovskim poveznicama ipak više bliže IDM, indietronici i indie-popu s eksperimentalno-istraživačkim katalizatorom koji im dozvoljava da rade što god ih volja. Nemaju granica i tko zna u kome smjeru će stilski i zvučno otići.

U lirskom opsegu su također bogate provlačeći cijeli spektar tematskih preokupacija (emocije, pojebani odnosi, neuspjesi, razočaranja, frustracije) s blagom dozom društveno-ekonomskog kriticizma, a na kraju samog materijala i sočnom seksističkom provokacijom. Interesantne su od glave do pete, pardon, s materijalom od početka do kraja realiziravši jedan od ponajboljih, a bez ikakve zadrške i najoriginalnijih debitantskih radova naše ionako vrlo škrte hip-hop scene. Ugodno i inovantno osvježenje.

Naslovi: 1.Čelična lady, 2.22 iza mene, 3.Želim, 4.Raspuknuti svjetovi, 5.Tonota, 6.Kill them with kindness, 7.Pikule, 8.Haters gonna hate

Ocjena (1-10): 9
Web: http://playgroundhustle.bandcamp.com/releases/
[  ]

PONTON - Somot (d.i.y., 2016)

Igrom slučaja nisam na vrijeme saznao da ovaj beogradski dvojac 1.V 2016. nastupa u Zagrebu (Greta, Ilica 92) s Marin Tudorom i dvojcem 120, pa tja... Sad plakati nad prolivenim mlijekom nema smisla...

Taman uoči zagrebačkog nastupa, samo dva tjedna ranije (12.IV) objavili su novi rad s finim naslovom "Somot" (iliti samt, baršun) na kome se prikazuju u vrlo mirnom i sanjivom ambijentalnom drone izrazu kroz skoro punih sat vremena instrumentalističke svirke kombiniravši elektro-akustične reference. Bez eksperimentalnih tretmana ili šibanja mrtvog konja da se istjera mak na konac, Igor Stangliczky (elektronika) i Marko Jevtić (akustična gitara) kanalizirali su dosadašnje metode s prethodnih radova u osebujnu zvučnu konstrukciju gdje su usponi i spustovi vrlo blagih karakteristika konfigurirajući zaneseni atmosferičan pejzaž prirodnih, a ne sintetičkih, imaginarnih ili nadrealnih obilježja. Uz gostujuću postavu - Paul Currion (saksofon u "Magla"), Igor Čubrilović (električna gitara u "Konac") i Sébastien Branche (saksofon u najduljoj "Brod" od čak 18 minuta), fabulom šetaju neopterećeni bilo kakvim klišejima gotovo foto-fonografski prenoseći vidno i slušno polje opažanja u zvuk. Nema apstrakcija i transcedentalnih sfera mada sve ovo itekako umije djelovati na taj način blagim napadom na senzore da individualno stvaraju svoju vizuru. I primjetna doza post-rock/ shoegaze minimalizma, pa čak i nježnih sludge natruha se pronađu u ponekim trenucima utjelotvorivši ovaj vrlo luksuzan i prozračan dizajn u neobaveznu zvučnu lektiru kojom izgrađuju svoj rafinirani izraz od kojeg se treba i može očekivati još štošta toga.

Naslovi. 1.Nebo, 2.Ramena, 3.Magla, 4.Tiha kancelarija, 5.Mansarda, 6.Konac, 7.Brod, 8.Struja

Ocjena (1-10): 10
Web: https://pntn.bandcamp.com/

Diskografija:
Cyan City (2010)
Post (2012)
Wooolen (2013)
StJv, EP (2015)
Somot (2016)
[  ]

RAM - Forging (d.i.y., 2016)

RAM je solo projekt Nebojiše Đurića alias SubForm iz subotičkog death/ hardcore benda All The Arms We Need (gostovao kao gitarist na posljednjem dreDDup albumu "DeathOven: Rebels Have No Kings"), a ima još jedan solo projekt Cleric u grindcore fahu, no s njime još nije realizirao nikakvo zvanično izdanje već je samo stavljao na internet neke kompozicije od čega se 5 njih pronašlo na split radu "The Slaughtered Lamb" za Skyburnsblack Records u suradnji s izvođačima iz cijelog svijeta. S ovim projektom RAM je poželio da se izrazi ruku pod ruku s težnjama ka brutalnosti, te kako nikako nije mogao pronaći adekvatne muzičare ponovno je projekt zaživio kao oneman bend mada mu to u osnovici i nije bila namjera. On je inače najviše zaposlen kao vokalist, ali je s vremenom savladao svirku basa i gitare, a na primjeru ovog polusatnog materijala, ovladao je i klavijaturama, te programiranim ritmovima demonstrirajući to u uvodnom instrumentalu "Pounding the wall" što se kotrlja ka digitalizirano-analognom industrial metalu. Ostale kompozicije su vokalne (ili samplirane s glasovima), a vjerojatnost da bi ovo sve skupa zvučalo drugačije ima svojih predispozicija: možda samo on zna kako bi ritmovi funkcionirali da ima živog bubnjara. Ovdje su to, naravno programirane sekvence s pokušajima blastbeatova što ipak ne mogu na odgovarajući način zamijeniti osobu s palicama, dvije noge i fleksibilnom sposobnošću prilagobe u svakom momentu, pa je ritmika htio on to ili ne u industrial okvirima unatoč unakrsne korespodencije što miriše na death i hardcore. Najmoćniji element je gitara puna repetirajućih riffova iz death domene krojeći vodeću osnovicu kompozicijskog sadržaja na kojeg se nadogradnjom utkao ostatak infrastrukture. "Meat under teeth" tu funkcionira oporo teško s okovima oko nogu poput žešće izvedbe Borghesijinog "Blata" nižući pjesmu po pjesmu u takvim vrlo teškim referencama nalik na koračnice - "Gasping through mud", "Hate caligraphy", "RAM"... S nešto izrazitijom vodećom melodijom klavijatura izdvaja se "The final nail", a da je ovdje živog bubnjara, "Misantropic pulse" bi vjerojatno bila najbrža.

S minimalističkim dekorom SubForm je ukrotio neobuzdanost deatha zahvaljujući programiranim ritmovima, ali je znatno skromniji u samim vokalnim rolama. Glas mu je bijesan i slinav growl, tu nema spora o kvaliteti, no poluarije mu se svode na tanke šablone, gotovo iste od kompozicije do kompozicije daleko više se fiksirajući na kratke lirske sadržaje o društvenoj kritici, moraliziranju i individualnim premisama finiširajući u sampliranoj "O fortuna" iz "Carmina Burana" Carl Orffa. Cijela ideja ovakve pomaknutije fuzije deatha i industriala stoji na mjestu iskoračivši iz cyber-grind teritorija u potrazi za adekvatnom formulom koja se izgleda nameće sama po sebi kroz minimalizam i repeticije.

Naslovi: 1.Pounding the wall, 2.Meat under teeth, 3.Gasping through mud, 4.Hate caligraphy, 5.RAM, 6.The final nail, 7.Misanthropic pulse, 8.Carry on..., 9.O fortuna (Carmina Burana Carl Orff cover)

Ocjena (1-10): 7
Web: http://ram-industry.bandcamp.com/releases
[  ]

СРБИ - Рај (caмоиздање, 2016)

Засигурно не најоригиналнији, али један од моментално најзанимљивијих хрватских пунк бендова спој је чувеног Њецa из Абергаз (и његове фракције Двајздека Шпекa) који је овом приликом бубњар, те двије цуре умjетнички назване Mиjy Maчкoвић (екc-Дистопија) и Надиица Траперица (правзаправ Фармеркa) илити Надија (екc-Двајздека Шпекa) задужене за 'жице'. Још нисам имао прилике да их гледам уживо (једном сам их хоћу-нећу морао пропустити јер су у Роуте 66 наступали врло касно), али овај материјал ме опалио попут корбача што не мора бити да ће и вас.
[ Срби ]

Срби

Сврају сирови и једноставни пунк у коме не треба тражити никакве специјалне финесе. Све су то одавно прокушани формати класичних габарита од 1976/1977 до цирка оног периода кад су Блацк Флаг, Екcлоитед и рана Металлица кореспондирали са тхрасхом и хардцоре металом: енергично, те немоћно што се тиче солистичких импровизација које су у оваквој шаржи кратких пjесама до максимално два и пол минута непотребне, али ако се сjетите изјаве Џејмса Хетфиелда 'моје ће пјесме слушати циjели свиjет', ови Срби могу комотно рећи 'наше ће пјесме слушати сви пункери што разумију хрватско-српски језик'. Јер основе за тако нешто уистину постоје.



На овоме врло кратком албумчићy од само двадесет и двиjе минутe (мало више од двајздека шпека, ха-ха-xа) испричана је типична пункерска прича какве смо већ чули у интерпретацији неких сјајних радова Абергаз, али на далеко ироничнији и шаљивији начин. Провучена је призма политике спрам друштвене немоћи и ироније ('јој да ми је имати паре за jaмчевине/ да будем ко' Иво Санадер ' "Ћаћино дите"), вjечита параноја неимаштине повезане са отвореним сексуалним фрустрацијама ("Поремећена", "Ремиза", "Село весело"), па софистицираних порука ("Мало твоје маме"), Њецoбe соло зајебанције за бубњеве ('кинески штапићи, престаните слати Кинезе у Јапан "Кинески штапићи"), те спрдачине на народњаке ("Зечина") и непромишљену изјаву 'ви сте јели пачја говна док смо ми свирали панк' свима добро знаног протагониста загребачке сцене против којег се уротила скоро сва алтернативна бранша на рачун недопустиво егоистичне бахатости ( "Томи Фантазма"). Мислим, што јест, јест, није фер дјецу шамарати и грдити, него је вољети и учити. На концу, кад човjек одахне од ових врло кратких и надасве поучних сликица, долази најдуља пјесма од чак двнje минутe и 20 секунди "Срби су моји пријатељи" оповргвајући било какав неонационалистички или десничарски контекст.

Срби су бенд без предрасуда у идеологији и свјетоназору. Шегаче се с оним што их смета, те уопће заборављају да имају неки свој его критикујући и упућујући отворене поруке свиjету да се разбисти у глави. Овај регион би могао сјајно функциониpати да немамо толике говнаре и снобове, политиканте и конспираторе за којима се, нажалост повлачи и неука стока плебејскa. Срби су сјајан бенд са много отворених социо-политичких видика, сирови у звуку, уосталом знате вокал Њецa, а његове цуре које вриште пјевају у неким тренуцима налик на Нину Хаген, Венди Виллиамс, Тоjах, па и рану Сиоуксие. А боме и на курентну алтер-ну метал звиjезду Отеп Схамаjy.

Моментално најбољи демо / ди-aj-вај рад. Јвгa, ђирилицa нема ипсилон...

Наслови. 1.Слијепа улица, 2.Ћаћино дите, 3.Поремећена, 4.Ремиза, 5.Мало твоје маме, 6.Село весело, 7.Кинески штапићи, 8.Демоде, 9.Зечина, 10.Томи Фантазма, 11.Класика је увек у моди, 12.Срби су моји пријатељи

Наслови. 1.Слијепа улица, 2.Ћаћино дете, 3.Поремећена, 4.Ремиза, 5.Мало твоје маме, 6.Село весело, 7.Кинески штапићи, 8.Демоде, 9.Зечина, 10.Томи Фантазма, 11.Класика је увек у моди, 12.Срби су моји пријатељи

Оцjена (1-10): 10
Web: http://srbi.bandcamp.com/releases
[  ]

TIME DECAY - Aeonglass (d.i.y., 2016)

Tko ima problem s tradicionalnim žanrovima upravo zato jer su standardni stereotipovi poput rasnih pasa što su i fizički, a i po osnovnim karakternim osobinama gotovo isti, onako kako i zahtjevaju klasifikacije, taj baš i neće pronaći mnogo interesantnog materijala na ovome debiju mladog zagrebačkog peterca što svira najklasičniji heavy metal zacementiran nepisanim, ali objeručke od milijunske audijencije prihvaćenim kodeksom Iron Maiden i Judas Priest.

O njihovoj glazbi i stilu se uistinu nema što novoga komentirati. Svi formati, gabariti, oblici i ina pripadajuća infrastruktura stoji na svome mjestu kao građevina izgrađena po nacrtu arhitekte što je takvih zdanja napravio, konstruirao i idejno osmislio radeći kopije za široku primjenu u roto izdanju. Vokal Filipa Perkovića se trudi doseći teatralnost i intonacije Dickinsona i Halforda, bas Borne Pozojevića tehniku šesnaestinki i osminki galopa Steve Harrisa, a gitare Marina Sečanja i Radovana Sevića, te ritmovi bubnjara Mihe Dujnića vrlo dobro znane performanse svojih idola. Kažem, svi se oni trude tako zvučati kao ekipa isto kao što su se u 70-im Parni Valjak svim silama trudili što bolje 'skinuti' The Rolling Stones i Status Quo, a zna se koliko je to bilo jako šepavo, nekoć i vrlo šik, pa i popularno, no danas vrlo smiješno za čuti jer to ipak nije bilo tako moćno, ubjedljivo i uvjerljivo poput originala.

Time Decay su počeli u proljeće 2014. na pepelu benda Moon Flash (2005-2014) i nije im trebalo mnogo vremena da realiziraju prvi demo materijal s 5 pjesama objavljenih 2015. koje se nalaze i na ovome albumu. Sve su bile na engleskom, a ovdje su dodali još 6 novih od kojih su 3 na hrvatskom s jasnim ikonografskim scenarijem ka veličanju heavy žanra ("Religija čelika"), patetičnim romantičnim fikcijama (balada "Sanjam") i uobičajeno smušenim nezgrapnostima o nečemu, a ustvari o ničemu ("Svjetla grada"), a ruku na srce, takvi su i na engleskom. U tom pogledu Valjak je barem imao neku priču o provodima, djevojkama i zafrkancijama ne usuđujući se zadirati u ono što Stonesi jesu bili i o čemu su govorili - seksu i drogi, a evo, Time Decay se služe tek samo krhotinama skica od ogromnog konglomerata bogate heavy poetike niti ne pokušavajući u fabulu pozvati neku zvijer, perverzije, nečiju kćerku na klanje, neke mitove, a kamoli političke aktere ili nečastivog. Za tako nešto potrebno je imati mnogo poetskog smisla za metafore, personifikacije, a uostalom i mnogo književnog talenta koji je ovdje najmanje vidljiv. Elem, tekstovi su toliko površni i banalni da su do daske smiješni u tom svojem paradoksu pokušavajući biti ozbiljni za uzrast maksimalno do 14 godina kada su horrori još uvijek zastrašujući jer nisu preporučljivi mlađima od 18, a seks ionako enigmatičan unatoč dostupnosti u svakom trenutku. Lirika potpuno narušava dojam sasvim solidno odsvirane, snimljene i producirane neoriginalne i iskopirane glazbe i trebati će im debeli popravni iz književnosti sa svakodnevnim školskim i domaćim radovima sve dok ne savladaju zahtjevne vježbe pisanja stihova koji, htjeli oni ili ne, ipak moraju govoriti o nečemu kontekstualiziranome da bi se nazvali stihovima. Ne maoraju biti niti dubokoumni, niti sofisticirani, zna se da su tvrdi rockeri i rani metalci uvijek pisali samo o djevojkama, seksu i hedonizmu, ali su barem u toj svojoj plitkoj literarnoj šašavoći bili vraški zabavni. Kako je davno rekao David Lee Roth 'moji tekstovi su samo pećinska poezija'. Ali kod ovih momaka nije niti to. Nit' su ozbiljni, nit' angažirani, nit' bijesni, a ponajmanje zabavni. Blesavi su i ne govore o ničemu konkretnome. Pretenciozno nafurani 'na nešto' što podsjeća na heavy, no bez presedana, posve nejasno.

Naslovi: 1.Religija čelika, 2.The revenant, 3.Mrs. Madness, 4.Never ending story, 5.End of times, 6.Sanjam, 7.Svjetla grada, 8.Ocean is not silent, 9.Phantom (Invading Venice), 10.Life below, 11.Nameless city

Ocjena (1-10): tekstovi 1, glazba 6
Web: www.facebook.com/timedecay/timeline

Diskografija:
Demo (2015)
Aeonglass (2016)

horvi // 22/05/2016

Share    

> mjuzik [last wanz]

cover: Listening Beam Five

CRYSTAL MOONCONE: Listening Beam Five (2017)

| 28/04/2017 | horvi |

>> opširnije


cover: Until Recently, I Thought I Had All The Time In The World, EP

ESTEBAN GABRIDGE: Until Recently, I Thought I Had All The Time In The World, EP (2016)

| 27/04/2017 | horvi |

>> opširnije


cover: Throne Of Collapse

REPTIL: Throne Of Collapse (2017)

| 26/04/2017 | horvi |

>> opširnije


cover: Na cesti bola

NO RULES: Na cesti bola (2017)

| 25/04/2017 | horvi |

>> opširnije


cover: Brine Pool

MUDBATH: Brine Pool (2017)

| 24/04/2017 | horvi |

>> opširnije


> chek us aut!
> diskografija
cover: DEMO/ D.I.Y. izvođači 2016., 3. dio
> rilejted? [@ terapija.net]
> last [10] @ terapija.net

well hosted by plus.hr | web by plastikfantastik*