Uz dvadesetak kratkih pjesama (fotokopije rukopisa), drugi dio ove zbirčice sadržava prozne crtice koje otkrivaju istinu o ovom vršačkom autoru da je na njega jako veliki utjecaj imao njegov legendarni deda Zira što je najveći dio života proveo u teškom pijanstvu. Peki revalorizira neke bitne životne dogodovštine koje je zapisao Wostok slušajući njegove priče, pa se tako saznaje gomila pomaknutih činjenica. Primjerice da je znao obući jednodjelni ženski kupaći kostim, staviti periku, ući u kafić i naručiti čašu vode, maskirati se u popa i luđački skakati na disco-podiju (slučajni posjetitelj iz Leskovca je stekao dojam Sodome i Gomore), snifati ljepilo, duvati travu u ortakovom stanu bez WC-a gdje se pišalo u lonac koji je stajao na peći i isparavao...

On kao pjesnik je strastveni samokritik i samoironik, pomalo malodušni čudak balansirajući između ludosti, mašte, iluzija, pesimizma i zbiljske svakodnevnice. Osebujan, ekscentričan i incidentalan, fascinira se onime što proživljava i o tome piše na paradoksalan način pokazujući se darovitim otkačenjakom sklonom inkoherenciji, disociranosti, paranoji i savršenoj nerentabilnosti u okvirima poezije. U vrlo šturim formatima suočava se s vlastitom hiperaktivnošću i jednom vrstom prihvatljivog ludila kao stanja pjesničke slobode disocirane i rasute u nizu nekonzistentnih crtica razmatrajući nesklade iz turobne perspektive.

"Ničemu":

'Ja ću ostati
upamćen po ničemu.
Pet slova.
Milijardu ljudi.
Jedno je slovo.
Ja milijarditi
deo jednog.
Gde je to?
To se čak
ni ne vidi.'

"Pismo s fronta":

'Draga mama,
mene je danas raznela mina,
sakupili su me u kesu,
i, evo, koristim priliku da pišem kući.
Ovde je dobro.
Vreme je malo kišovito,
danas se malo čudno osećam
i mislim da me je vojska promenila.
I samo da znaš,
danas su svi pričali o meni,
jer mene je danas raznela mina.
Iako je sada ovde sve normalno,
čini se da ću uskoro kući.
Možda i pre ovog pisma.
I stoga, znam, veseliš se već
dolasku svog jedinog sina.'

"Pažnja":

'Ležim,
pravim se mrtav.
Gaze me,
preskaču.
I niko
me ne gleda.
Ustajem,
ustajem i vičem.
I svi me,
tada, gledaju.
I na mene viču.'

Onaj tradicionalan književni krug bi ovo nazvao lošom poezijom, osobenim frustracijama i stereotipom kako je egoistično i nadasve vulgarno pisati o sebi. Takvu poeziju mnogi niti ne doživljavaju ozbiljnom, međutim stvar 'loše poezije' je da ponekad priklanjajući se upravo stereotipovima i klišejima umije reći ono što daleko nadareniji poeta ispiše kroz brojne stihove, metafore i ine finese. Peki je više nego očito rocker i punker kome sredstva izražavanja nije šarenilo smišljanja rima u zacrtanim matematičko točnim programiranim slogovima ili nekim lirski domišljatijim obrascima, već u eksplicitnosti sadržaja, crnom humoru i jasnim porukama u kojima izbjegava bilo kakvu jezičnu vulgarnost. Ima smisao i skladan odmjer da baš upravo nadahnut mnogim osobenim degradacijama ispiše snažne i upečatljive stihove. Sasvim lako moguće i da se uglazbe u nekom hardcore žanru.

horvi // 18/11/2014