Kad je sredinom 2013. godine obznanjeno da će rušiti Splavarjev most preko rijeke Savinje u Celju i graditi novi, Aleksander Cepuš se prisjetio mnogo dogodovština vezanih uz njega i pohranio ih u novom proznom djelu.

Čeprkajući po vlastitim memoarima koji pune mozaik njegove sve opsežnije autobiografije, on se po prvi puta vraća duboko, u naranije djetinjstvo. Most je izgrađen 1969. kada je imao samo 2 godine i vjerojatno je s roditeljima bio jedan od prvih koji je prešao preko njega. Na prvih 15-tak stranica govori o svome djetinjstvu punom sitnih dječjih spački i podvala prije nego će krenuti u prvi razred osnovne škole, dok se na ostatku od narednih 50-tak stranica s ponešto crno-bijelih fotografija znakovito počinje repetirati. Priča neke već ranije ispisane autobiografske događaje kroz neispričane priče, upliće nekoliko do sada nespomenutih, a i cijeli niz spomenutih likova iz ranijih djela koji su direktno ili ne vezani uz most.

Osim njegove pripovjedačke sklonosti s čistim, jasnim i katkad veoma duhovitim opisima, te različitih, ponekad i bizarnih humoreski i najčešćih poveznica s mostom na kome je (a i ispod i pored njega) provodio dobar dio djetinjstva i slobodnog tinejdžerskog vremena cugajući s lokalnom ekipom (uglavnom likovima iz djela "Pozabljeni in zamolčani", 2013), malo toga se ovdje nalazi što već ranije nije spominjao. Tek jedna teška autodestruktivna scena na groblju Golovec, nekoliko nimalo ugodnih prizora iz porodičnog života kad se razilazio s bivšom suprugom ili malo znan podatak da se kao 35-to godišnjak prekvalificirao za trgovca pohađajući školu za komercijaliste.

Djelo je potaknuto snažnom nostalgijom koje ovdje ima ponajmanje, tek na samom uvodu i na kraju kroz pričicu nazvanu upravo "Splavarjev most" i u poetskom žaru nadahnutog "Epiloga" pisanoog u formatu poezije. Ipak, od svega najviše imponira Cepuševa neskrivena iskrenost i realističan pogled na život koji je vezan uz mnoge zanimljive detalje i događaje oko Splavarjevog mosta.

"Epilog"

'Zdaj te bodo podrli.
Kot je mnoge od nas podrl alkohol
Ki smo hodili čez tvoja nedra v mestni park.
Ki smo prek tvojega skeleta prenašali tovor.

Zadaj na grofiji je balonček,
Ki ga je nekoč izdelal moj stari ata.
Bil je kovač in to ne navaden. Bil je mojster za umetelno zavijuganje ograje, kot je ta tukaj.

In tam, kjer so rimske izkopanine, smo pogosto pili in fickali. Saj
veste - frkneš kovanec in zmagaš.
Rekli smo, da gremo pit na kamne. In to je pomenilo to.
Danes je vse zagrajeno, pa mularija ne more več popivat.

Še vedno pa ga tankajo pod teboj, moj dragi most.
Ko bo jeseni izšla tale knjiga, te ne bo več in nekdo drug se bo vil
čez reko. Nek novi most, ki te nikoli ne bo zamenjal.
Ker ti si tako zelo povezan z menoj in mojimi spomini. Edini moj.

Pod teboj je sedel pokojni Zoki in igral na kitaro.
Prepeval je pesmi Cat Stevensa, Boba Dylana in Donovana.
Literca ruma je bila naenkrat prazna in Zoki je ležal na kamnih.
Jaz pa sem imel dovoljno skrb - kako spraviti njega in kitaro domov.

Pod teboj je sedel pokojni Haš in mi ponujal flašo votke.
Potarnal mi je o problemih, ki so zdavnaj umrli. Skupaj z njim.
In skupaj z njegovim očetom. In v kratkem skupaj s teboj, naš most.
Kmalu bom šel mimo in ničesar ne bo, s čimer bi se vsaj malo poistovetil.

Rad te imam, moj most. Včeraj sam te poslednjikrat fotografiral.
Ko sem odhajal, sem se še enkrat obrnil in te nežno pobožal s pogledom.
Rad bi te objel in stisnil k sebi. Kot svojega BMW-ja, kot svoje kitare in base.
Prevelik si, da bi te objemal. Objemam te v mislih in v mojem srcu.

Aleksander Cepuš, 7.7.2013.'

horvi // 02/02/2014