15.06. - Ahoy, Rotterdam - Van Morrison & Bob Dylan

Kad je konačno bilo potvrđeno da Stonsi dolaze u Zagreb, počela su pitanja, tipa "Ideš na Stonse ?" itd. Stoički sam podnosil sve ružne fraze na moj račun, kad sam na postavljena pitanja odgovaral sa NE. Ubrzo nakon toga dogodila mi se još jedna čudnija stvar. Došel sam u mogućnost da pogledam dvije legende, Van Morrisona i Bob Dylana, zajedno i to u Rotterdamu. Onda je opet počela paljba, tipa "Nejdeš na Stonse u Zagrebu, a ideš na te starce u Rotterdam." ... Kad je konačno bilo potvrđeno da Stonsi dolaze u Zagreb, počela su pitanja, tipa "Ideš na Stonse ?" itd. Stoički sam podnosil sve ružne fraze na moj račun, kad sam na postavljena pitanja odgovaral sa NE. Ubrzo nakon toga dogodila mi se još jedna čudnija stvar. Došel sam u mogućnost da pogledam dvije legende, Van Morrisona i Bob Dylana, zajedno i to u Rotterdamu. Onda je opet počela paljba, tipa "Nejdeš na Stonse u Zagrebu, a ideš na te starce u Rotterdam." ...

Priznajem da mi se Dylan nikad nije sviđal zbog onog njegovog kreštavog glasa i da bi rađe gledal Stonse nego njega, no bil je u paketu s Vanom The Manom, a on je, meni, tu ipak najveća faca.
No, da ne duljim. Koncert se imal održati u dvorani Ahoy, jednoj od najvećih u Nizozemskoj.

Prvi je "istrčal" Van Morrison sa šesteročlanim pratećim bendom i "otprašil" (na svoj način) sat i pol odlične glazbe. S obzirom na njegov opus i sve hitove koje bi trebalo odsvirati, to je bilo premalo, ali za mene običnog smrtnika i to je bilo dosta da se uživo uvjerim u veličinu i snagu njegovih pjesama. Uz provjerene hitove tipa "Have I Told You Lately...", "Moondance", "Tupelo Honey" odsvirali su i veći broj novijih pjesama ("Rough God Goes Riding", "Raincheck", "Days Like This", "Sometimes We Cry") koje se nisu mogle prečesto čuti u živoj izvedbi. Uz sve to ostaju u sjećanju i Vanove solaže na gitari i usnoj harmonici. Nezaboravno!

I tak je došel red na Dylana, a ja sam se skoro pokupil s koncerta, jer mi nikak nije pasalo iza Vana slušati nekaj kaj mi se ne dopada. Ipak, sad mi je em milo em drago kaj nisam otišel jer i ovaj drugi deda je bil odličan. Naime kaj, on s električnom gitarom i još četvoricom mladaca, otprašili su sat i pol pravog rock'n'rolla i samo u rijetkim trenucima, kad su se prebacili na akustiku, podsjetili su me na činjenicu da nisam tu zbog njega. Još jedan veliki plus kod mene dobil je nesvirajući "Knockin' on ...", a svirajući "All Along The Watchtower". Bravo! Ah, da! Fotki nema nikakvih, jer su mi na ulazu "otuđili" fotoaparat, no na izlazu uredno su mi ga vratili i ispričali se, tipa da dedeki baš ne vole da im škljocaju u facu. Bilo je dosta teško objasniti da sam ja sjedil tak daleko od njih da bi eventualno vidjeli malu točkicu (a i zbog čega se truditi kad mi je ionak to sve pisalo na karti).
U sljedećih desetak dana kolko sam bil u zemlji naračaste boje, legaliziranih lakih droga i nogometne reprezentacije koju su naši vatreni rasturili na SP-u, provodeći vrijeme u Amsterdamu zaviril sam u pokoji Coffie Shop, prošetal Red Light Districtom (znate onu "...tu kurabe u izlozi sedu...") i videl još štošta, ali sve to ne bi bilo to da nisam otišel na koncert u Paradiso.

19.06. - Paradiso, Amsterdam - "london calling"

Odabral sam onaj pod nazivom "London Calling". To je bil dvodnevni koncert na kojem je sviralo 11 mladih britanskih bendova. Zbog "vremenskog ograničenja" odabral sam drugu večer, jer su mi se prema najavama činila poznatija imena. Na kraju je ispalo da to baš i nije bil dobar izbor. Naime kaj, nenajavljeni su prvu večer svirali JACK, po meni trenutno jedan od najboljih, ako ne i najbolji, bend u Engleskoj, možda i šire. Saznavši za tu činjenicu, nije mi pomogel ni CD koji se dobival na ulasku u Paradiso, ni sam ugođaj u tom legendarnom klubu. Ipak, moral sam se pomiriti s tom spoznajom i odgledati i odslušati odabrani koncert, koji na kraju nije ispal tak loš.
Sam Paradiso je veliki klub sa dvije dvorane (u onoj manjoj su svirali i neki naši bendovi, ponajprije LIJENI HINKO, da ne pričam o poznatijima), a izvana kad ga čovek pogleda, izgleda ko neki muzej, a ne ko legendarni rock klub. Te večeri redom su svirali MIDGET, CARRIE, PECADILOES, SYMPOSIUM, MONTROSE AVENUE i EMBRACE, jedni gore, pa drugi dole, da se ne bi gubilo na vremenu (kak to već vani ide). Najviše su mi se dopali Midget i Symposium, jer su mladi (procjena: prosjek 16 g) i puni energije. Sviraju neki melodični pop-punk, pa ima tu i malo hard-cora, a upravo su im izašli i albumi prvijenci. Na ostalim se ne bi previše zadržaval, osim možda da velim da Embrace najavljuju kao next big thing i kome nisu dosta Oasis i Verve, mogu još i njih dodati na svoju listu. Ko voli Black Crowese nek si posluša Montrose Avenue, a ostale izbjegavati pod svaku cijenu.

Možda ovo i nije bilo objektivno, jer sam par dana prije videl "kad starci prolupaju", ali kaj se može. U svakom slučaju svakom od ovih bendova mora se priznati totalna profesionalnost i uvježbanost, kaj kod naših bendova nije običaj. I da, prvi dan su svirali (ako vam to nekaj znači) sunhouse, nuff said, mover, headswim, i naravno jack, Čikaru nisam videl (možda i jesam, ali ne znam kak izgleda)
Inače, ovakve manifestacije "london calling" održavaju se od '92, dva puta godišnje u Paradisu, a dosad su tamo između ostalih svirali Swervedriver, chapterhouse, blur, ash, catatonia, strangelove i mnogi drugi. Slijedeći takav susret očekuje se početkom slijedeće godine, pa ko može nek proba.

U sljedećih desetak dana kolko sam bil u zemlji naračaste boje, legaliziranih lakih droga i nogometne reprezentacije koju su naši vatreni rasturili na SP-u, provodeći vrijeme u Amsterdamu zaviril sam u pokoji Coffie Shop, prošetal Red Light Districtom (znate onu "...tu kurabe u izlozi sedu...") i videl još štošta, ali sve to ne bi bilo to da nisam otišel na koncert u Paradiso.

pedja // 08/08/2000