home > mjuzik > Posrnule himne

kontakt | search |

LANGUAGE.SEX.VIOLENCE: Posrnule himne (Slušaj najglasnije, 2018)

Gledali ste "Control"? Čitali Ian Curtisovu poeziju? Slušali Joy Division?

Onda vam je potpuno poznat scenarij mučnog emotivnog života rockera u sivom i turobno tmurnom Manchesteru druge polovice 70-ih godina prošlog stoljeća kojeg su ovovremeni rockeri iz Niša preslikali u svoju stvarnost 21. vijeka, točno 40 godina nakon epohalnog debija "Unknown Pleasure" koji se smatra prvim independent/ nezavisnim albumom u povijesti rocka.
[  ]

Shodno tome, Nišljije su se poslužili kompletnim glazbeno-lirskim opservacijama ispričavši tegobnu i mračnu storiju svojeg života u utopijskom srpskom, a i općenitom društvu Balkana gdje odavno ništa osim sportskih uspjeha, te kako-za koga, ono ponešto prave muzike i umjetnosti, ponekog cool filma i dobro sročene knjige više nikoga ne veseli. Da bi se pridružili ovom umjetnički dekoriranom društvu koje umije baratati s tegobama humanističkih zavaravanja oko novog liberalizma u kapitalističkom sistemu, bend je iz svojeg uistinu bogatog naslijeđa prvenstveno bendova Figurative Theatre, Eleanor Rigby i G. (jel' ih se sjećate?) oformljen još 2014. Ovu postavu u kojoj je frontmen Peđa Živanović sa svojim specifično prepoznatljivim vokalom, ali ovaj puta i tekstovima na srpskom jeziku da ga konačno razume ceo Balkan, a tu je i njegova supruga Katarina u funkciji dekoratera (omot) i elektronskih bubnjeva, mada mi se čini da su na ovome albumu perkusije 'žive palice'. Uz njih dvoje tu je Olja Wagner (bas gitara) i odličan gitarist Milan Vukić, a čitav stilski dijapazon im leži baš u post-punk/noise/gothic-rock sferi spajajući osim neizbježnih utjecaja Joy Division još i Bauhaus, The Cure, ponešto ranijih Siouxsie And The Banshees, ali, mora se primjetiti i novijih bendova poput Editors iz ranije faze i Interpol. Kao takvi, uspjeli su veoma vješto sazidati moćnu, upečatljivu, melodičnu, plesnu i autoritativnu glazbu koja diže pravo na plesni podij pomahnitalim Peđinim vokalom kao da je pokojni Delča (U škripcu) uskrsnuo i vratio se u dane 1982/83 kada su razarali svojim prvim albumom "Godine ljubavi", te djelomice s drugim, daleko više pop/new-romantics/funk party hitovima s ploče "O, je!" kad su se prometnuli u šablon Duran Duran i Visage.



Yeah! Album otvara i zatvara instrumental "Dystopia" (intro+outro) na bazi konkretne glazbe sastavljene od zvukova eksterijera - gradske vreve pune vozila, automobilskih sirena, ali i melodičnih synth/electro efekata kakve ni Bauhaus, a ni Joy Division nisu imali prilike koristiti (a i nisu htjeli), te uvodi u ponajbolji i najenergičniji komad "Moja muzika je buka saobraćaja" što asocira na onu sjajnu "Kao u boji" U škripcu sa spomenutog debija. Gitara praši kratke post-punk riffove (ima i nadosnimljenih dionica) a'la Andy Gill (zna se, Gang of Four), a ima bome i rockerske solaže. Vauuuu, kakav početak, kakav urnebes!!! No, onda se dešavaju neke neminovne kontraverze, hm, "Što to radiš sebi?" je obredan gothic vojničko-dobošarskog tempa s puno tananijom produkcijom da svaki puta treba odvrnuti potenciometar za barem još nekoliko decibela, ali u suštini, pjesma je odlična protežirajući prepoznatljivost benda - minimalistički rad melodično-brundave noiserske bas gitare i raspričanu fabulu gitare koja je ovaj puta u kratim surf sekvencama, a nije niti za odbaciti pregršt elektronskih samplova u pozadini s gromkom pričom o bezazlenosti života u gradu kada ti 'pauk' odnese vlastiti automobil. Dođe ti da uz gromke narodne parole, poznate širom slavenskog Balkana, a i albanskog i grčkog i turskog i rumunjskog, pa i madžarskog, sve poubijaš, kaj ne?. Na trenutak se učini da se Peđa prometnuo u Mark E.Smitha, a i čitava lo-fi glazba poput onih mnogih čudnih, ekspresivnih The Fall pjesama kakvih su imali u izobilju (ak' niste poslušali The Fall barem jedno 3-4 ili, još bolje, 10-ak albuma iz bilo koje faze, moje saučešće, nemamo što pričati i prepucavati se o alternativnom rocku, Mark Edward Smith je bio totalni genije, genijalniji od Curtisa i Cobaina, nadomak Zappi, Kraftwerk i Hendrixu). "Ne želim da budeš moja devojka" isprve asocira na stari R.E.M. iz alternativnih 80-ih zahvaljujući bluesersko-punkerskom riffu, međutim uporno minimaliziranje stvara sasvim drugačiji ugođaj, onaj Mizarovski s prva dva gothic-rock klasika. Pojavljuje se i prateći Oljin vokal, rastegnut u ležernijoj disonanti ciljajući na emotivno melankoličnu priču o nes(p)retno postavljenim ljubavnim izazovima. Znate Curtisovu nesretnu sudbinu, vjenčao je pogrešnu ženu, a volio je drugu, ne? Mučno, mučno... Muke se nastavljaju sa starom "Moj pad" koja se nalazi na demo materijalu "Live @ Basement" (2014), ali u psihološkom aspektu, nikako u glazbeno-lirskom. Vrlo je tegobna ('trebam svoje pilule/ sreća je pored kreveta/ iznad jastuka miris tamjana/kad pogledam preko ruke, ja krvarim svuda/ ja trebam svoje pilule'), psihodeličnim gitarskim radom fiksirana za najmračnije ne-raspoloženje koje dovodi do ...uh, ma ne treba to govoriti... I ne treba bježati s bojnog polja, protivniku se treba oduprijeti na mnoge načine koje Peđa, taj literarni stručnjak za rock/punk/gothic poetiku umije jako vješto sročiti u kulminaciju razmjera 'svijetske boli'.
[ omot - Katarina Živanović ]

omot - Katarina Živanović

Obrada kultnih Dobri Isak "Čekamo te" je sasvim očekivana zahvala niškim velikanima ovakvog stila uronjenih u kompaktnost Joy Division, dok je još jedna iz prve faze Language.Sex.Violence, "Redari nuklearnog rata" (također na spomenutom demo materijalu iz 2014.) još jedan sjajan komad koji, ovaj puta vraća u vrijeme najboljih i najoriginalnijih The Cure iz sredine 80-ih kada su, sasvim nesputano koketirajući i eksperimentirajući s post-punk/gothic stilizacijama otkrili post-rock, a ovi majstori se ne libe niti ekspresija kombinirajući vještu Vukićevu staccato gitarsku igru s eksplozivnim distorzijama i krešendima prije završetka. Prilikom preslušavanja osjeća se 'ono nešto', vrlo prljavo u zvuku, garažno i psihodelično što najbolje do izražaja dolazi u živoj snimci "Danas sam ti rekao zbogom (live@Pirot BPR Alternacija)", također starijoj kompoziciji (objavljena na istoimenom EP-iju 2015.) gdje bend zvuči, po meni najubjedljivije uz prvu skladbu. Bas je toliko prljav da se osjećaju udarci trzalicom kao da će Olja poderati žice poput najenergičnijeg Dave Allena (Gang of Four), a Milanova gitara se doima kao da svira drugi bas, distorziran poput Girls Against Boys! Đizus! Na album je uvršen i remiks "Buka saobraćaja" u elektronskoj jungle/d'n'b verziji, no meni se nimalo nije uklopila u ovaj sjajan materijal, što ne znači da se vama neće. Prije bi odgovarala za neku kompilaciju Figurative Theatre koji ionako imaju brdo svakojakog elektronskog-industrial koeficijenta koji im u kontekstu uvijek jako dobro pristaje, no ovdje je samo dodatak koji ne pokazuje svu draž ovog živog, manje-više analognog benda 'žica i palica'. A završni spomenuti instrumental "Dystopia falling (outro)" zove da se pozicija na CD playeru, kompjuteru, mp3/4 playeru, mobitelu ili bilo kakvom uređaju stavi na 'repeat/ponovi'.

Ma teško mi je naći prave riječi za ovaj istinski užitak. Uistinu nisam očekivao da će Peđa, taj zvrkasti, jako duhovit i inteligentan momčina, sada već u zrelim godinama ikad napraviti išta s 'pravim', živim rock bendom. Kada smo se prvi i jedini put sreli u Novom Sadu na Dark: Scene Hell Machine Fest-u, 30.V 2009. (nastupali su, pazi sad: Tamerlan, Youth A.D., Claymore-Kleimor, DreDDup, Surreal Eternity i njegov Figurative Theatre uz upad od samo 150 dinara, klub Dvorište), baš sam ga pitao za tu mogućnost. Rekao mi je 'sumnjam, ne verujem, ovo što radim s Figurative Theatre je elektronski bend s malo gitare, tu i tamo imamo nekog gosta, ali baš da komponujem gitarske pesme za to bih trebao ekipu koja se totalno razume'. I vidi, vidi, našao je tu ekipu... Peđa i ekipa, svaka vam čast! Ovo je album kojeg neću samo tako lako maknuti s moje play-liste godinama, a možda i decenijama jer govori i o mom životu, o mojim emocijama, o mojim strahovima i paranojama, a usko je vezan uz glazbu mojeg djetinjstva, odrastanja i najvećih mi idola ljubljenog post-punka, onog originalnog iz epohe 1978-81. Točno me pogađa u 'žicu', dlaku, u onu vibru koja mi neopisivo prija. Slobodno kažem, pao sam na stražnjicu kad sam se vozio biciklom na posao i slušao ovih fantastičnih, nešto manje od 40 minuta, pa sam ga opet nekoliko puta poslušao na poslu, pa kad sam se vraćao kući, pa još nekoliko puta u stanu, a temperatura je bila vraška, pa valjda negdje oko 50˚C (bio je 22.VII), no toliko me rashlađivala ova sjajna hladna i mračna atmosfera i apsolutno leden post-punk/rock nabrijanih gitara i brundavih basova da sam na moment pomislio kako uopće nisu moji Hrvati igrali u finalu sveckog šampionata u fudbalu, već Srbi, a na stadionu Lužnjiki u Moskvi je svirao Language.Sex.Violence, momentalno najoriginalniji retro bend na Balkanu koji, valja se nadati nije ovim sjajnim albumom rekao sve što je imao.
[  ]

Генијално! Браво Нишљије! Понизни поклон до пода! То је то! Тако се свира, пева, радује, жалости, оплакује, тугује. Са стилом. Свецким стилом који сви разумeју, само намерно не желе да схвате. То је права борба за дичност уз несмиљени хумористички акцент "када се губи, важно да cе певa и збори". Уметник то може и сме. Дође ми да напишем ову рецензију и на ћирилици, баш у инат усташама (усташе немају појма о ћилирилци, xa-xa-xa), а то ми није нимало тешко. Тада би се све конвертирало у екавицу и завичајни сленг oд Ниш и Пирот према Врањe, Лебанe и Лесковaц. Баш ме занима како би албум звучао да ce Пеђа служи својим аутохтоним дијалектом, знам да би било јако, веома занимљиво, можда још боље од кориштења стандардног књижевног српског језика. Тко зна, можда једног дана ... Очекујем и тај тренутак кад сам га cве већ ове године слушао на енглеском. Ионако није ово комерцијално ко' Ван Гогх, па може радити што год жели. Ниш у срцу Хрвата, мене. Волим вас јако, јако пуно. Ваш Хрват Хорви. До гроба.

Naslovi: 1.Dystopia rising (intro), 2.Moja muzika je buka saobraćaja, 3.Što to radiš sebi?, 4.Ne želim da budeš moja devojka, 5.Moj pad, 6.Čekamo te (Dobri Isak cover), 7.Redari nuklearnog rata, 8.Danas sam ti rekao zbogom (live@Pirot BPR Alternacija), 9.Buka saobraćaja (Black Future Remix), 10.Dystopia falling (outro)

ocjena albuma [1-10]: 10

horvi // 22/07/2018

Share    

> mjuzik [last wanz]

cover: Inside The Rose

THESE NEW PURITANS: Inside The Rose (2019)

| 22/03/2019 | horvi |

>> opširnije


cover: Nouvi Sad / Šumovi protiv valova

Škm banda / Šumovi protiv valova: Nouvi Sad / Šumovi protiv valova (2019)

| 22/03/2019 | pedja |

>> opširnije


cover: Infinigrammaton

TAMERLAN: Infinigrammaton (2019)

| 19/03/2019 | horvi |

>> opširnije


cover: I, The Mask

IN FLAMES: I, The Mask (2019)

| 18/03/2019 | horvi |

>> opširnije


cover: Gušenje robovlasničkog rada

ABERGAZ: Gušenje robovlasničkog rada (2019)

| 15/03/2019 | horvi |

>> opširnije


> chek us aut!
> diskografija
cover: Posrnule himne

> linkz
> rilejted? [@ terapija.net]
> last [10] @ terapija.net

well hosted by plus.hr | web by plastikfantastik*