Koliko kilometara napraviti za omiljeni bend?

Koji su razlozi za posetu letnjeg muzičkog festivala? Najčešće naravno line-up, nekad geografska blizina, nekad tradicija, često uskladjivanje termina sa dopustima. Naš razlog? Sharon Jones. Soul funk diva retko nastupa naokolo. Ipak je diva, pa ju razumemo. Kako smo došli do nje? Krajem maja sam se pitao, kog bi hteo slušati ovo leto? U final five su se uvrstili Black Keys, Sharon Jones, Mars Volta, Raconteurs i Erykah Badu - ne nužno tim redosledom. Neki su otpali zbog geografske ne-blizine (nastupaju samo u USA), neki zbog terminske neprikladnosti, a Sharon Jones nas je obradovala nastupom na jednom največih francuskih festivala (cca 150.000 ljudi) Eurockeennes, koji se odvija na poluostrvu jezera Malsaucy, 10 km od gradića Belfort na granici sa Švajcarskom.

I na naše veselje Sharon Jones nije dolazila sama! Nju su naravno pratili Dap Kings, a na festivalu 4., 5. i 6. jula su nastupali još neki naši omiljeni modeli - Nick Cave, Warren Ellis i ekipa sa pankerskim Grindermanom, Pharrell sa N.E.R.D., Ben Harper sa Innocent Criminals i prekrasna Chan Marshall kao Cat Power sa Dirty Delta Blues. Hočete još? Dovoljno je bilo pitanja za početak. Ajmo u akciju!

Naoružani kamerom, fotoaparatom i buteljkama slovenaćkog vina za nove prijatelje, seli smo u kola i preko Műnchena, gde preko puta najstarije pivare Augustiner iz god. 1328 prespavamo u hostelu sa sjajnim osobljem i sa njima i zanimljivim gostima pijemo, jasno, Augustiner Bräu. Sledeći dan malo sjahani vozakamo, ručamo na Lindau Inselu i pijemo kafu u Vaduzu. Kako noču predjemo francusku granicu, kao prva pesma na lokalnoj radio stanici razveseli nas večiti Šaban Bajramović (počivaj u miru, Care). Dobar znak - naši smo.

Noč nula

Trotl ziher postavljeni znaci za festival - več uz autobahn (fr. autoroute) - nas sigurno usmeravajo direkt do parkinga za kamp. A fini su i policaji, koji nam pokažu pravi izlaz iz kružnog saobračaja kad se po drugi put prifuramo naokolo. Dodjemo posle ponoči, na ulazu dobijemo prvu bracelet propusnicu za ulaz u kamp i udjemo na intro party festivala. Zakasnimo elektrose Glimmers i kao zugabe uhvatimo freak show ne-znam-mu-imena DJ-a, koji je kao pop verzija DJ-a Kid 606 čiji stil bi mogli nazvati "bacio sam petardu u prodavnicu ploča". Trash remixi od Ashlee Simpson do Britney. Vrlo bučno, vrlo znojavo. Tu se upoznamo sa ljubavlju Francuza do crowd surfinga. A festival nije ni počeo. Prespavamo u kolima. Francuskim.

4. jul

Poslepodne dobijemo bracelet propusnice broj dva - Boki photo, ja press. Loše vesti broj jedan - na press konferencijama se ne fotka i snima. Jeba. I tako je bilo ceo festival - ništa od dogovora za intervjuje i puno zabrane filmanja. Preostanu nam ilegala i lepe oči. Ali je zato festival več odmah dokazao, da je to ozbiljna igra. Na glavnoj bini je naime nastupio La Bande Originale, especially za festival sastavljen bend od francuskih zvezda - medju ostalim i B.B.King iz Malija, Amadou Bagayoko iz krasnog dueta Amadou & Mariam. Sviraju kul fusion funka, duba, šansona, roka i sweet metala - obrade Killer Queen i I was made for loving you su hit. Pred kraj nastupa trčimo na manju binu Chapiteau gde ga več uveliko prži bluzerska ekipa Chan Marshall AKA Cat Power i Dirty Delta Blues - Judah Bauer iz Blues Explosiona na gitari, Jim White iz Dirty Three na bubnjevima, Greg Foreman iz Delta '72 na organu i Erik Paparazzi na basu. Nezaboravna svirka od koje su mi se ježile dlake tokom celog koncerta je sigurno jedan od ličnih hajlajta festivala. Perfektni rokenrol gruv oko nestvarno dirljive melanholije vokala i izgleda Chan Marshall ljulja celu masu kroz autorske pesme (najviše sa albuma The Greatest) i totalno sveže i svojstvene obrade Arethe Franklin, Frank Sinatre i Hank Williamsa sa poslednjeg albuma Jukebox. Cat Power je inače vrlo izi, osečajna muzika - puno bluza, puno soula a kod festivala je fora u tome, da svi bendovi sviraju žešće! I to je super. Jer si ipak vani, a albumi pružaju više kontemplativno iskustvo... Whatever. Pred kraj koncerta se pozdravim od Chan i ekipe, Boki postaje nervozan jer se pripremaju Massive Attack i treba se izgurati pod binu za fotke i film. E, on može, ja ne mogu. Jbg, Francuzi se prave Francuze. Snimam na kvarno izmedju loža za VIP i hendikepirane. FYI, nikom ne ometam pogled. Spusti se mrak i pobrine za pravo darkersku atmosferu za massive men in black. 3D i Del Naja serviraju sat i po live duba sa eskapadama žestine bubnjeva, perkusija, basa i gitare. Jedna guest vokalistka suvereno odpeva Unfinished simpathy a pesme koje u originalu pevaju Tracey Horn i Elizabeth Fraser (Cocteau Twins) - Protection i Teardrop - otpevala je cura sa belom kosom, u beloj haljini, sa belom gitarom i u belim čarapkama Nije mi jasno zašto, ali Horace Andy se je pojavio da otpeva samo jednu numeru! I ni to nije bila One love. Takodje nisu svirali Karmakoma. Posle Massive Attack i piva idemo ka manjem stejdžu da slušamo dEUS. Na putu sretnemo neke ljude i tako naša četica koraka i zakorači u backstage koncerta. Kako su nam objasnili sledeći dan, prvu noč festivala još nije bila dobro ufurana organizacija pa smo mogli da si to priuštimo. Kakogod, uživali smo u direktnoj blizini ovih divljih Belgijanaca i snimali i fotkali skroz opušteno. Posle 45 minuta distorzija i polifonija sa violinom se vračamo na glavnu binu, gde se očekuje Ben Harper koji je posle instrumental uvoda njegovog benda The Innocent Criminals započeo koncert mojom omiljenom pesmom - Jah work is never done. Thanks, Ben! Počela je uživancija - svake toliko Ben si je primaknuo drvenu stolicu, prekriveno indijanskim čaršavom, uzeo u krilo svoju legendarnu Weissenborn gitaro i - let it slide! U Francuskoj je velika zvezda, njihov Rolling Stone magazin ga je izabrao za artista godine 2003. i to je bila baš godina izdanja Diamonds on the inside i jasno da su ljudi poludeli kad su pičili tu pesmu ili poslednju u bisu With my own two hands. Noč je bila hladna kao zmija i mi smo bili umorni kao pas, ali ipak smo pogledali još Gossip i pevačica Beth Ditto nas je dobro zagrejala svojim baroknim formama i polugolim nastupom, puzajući po bini, bacajući se u publiku dok ne ispadne sisa i onda bubnjajući po njoj u mikrofon. Pervo disko punk za prvu laku noč u hotelu u Belfortu.

5. jul

Zbog ekskurzije u Basel da napunimo tank, jer je u Švajcarskoj najjeftiniji gas u Evropi (pored Španije, Slovenije i Kipra), zakasnimo jedne mojih favorita Vampire Weekend. Pored toga nas zeza još neki organizator i ne smemo parkirati tamo gde smo juče, kad nas je fina cura pustila, i tako, umesto da bi se parkirali direkt ispred ulaza, vračamo se na parking za kamp, pešakamo 15 minuta i onda još busom 15 minuta da bi ušli tamo odakle nas je organizator vratio. Faaaak! Jedva uhvatimo poslednju pesmu u bisu - Cape Cod Kwassa Kwassa i za samo 3 minuta me i uživo ubede, da su najbeliji momci, koji sviraju najcrniju muziku. Respekt. Indie afro pop tipa Paul Simon sa albuma Graceland (ili kao jedna njegovih najlepših pesama ever Me and Julio down by the Schoolyard). Suze zbog propuštenih VW na lokaciji Plage se brzo osuše, kad veću binu Chapiteau zauzme 100% pure funk band The Dap Kings, trenutno najvručiji prateći bend na planeti, koji svira na albumu Amy Winehouse i još na nekim projektima producenta Marka Ronsona. Inače su kućni bend izdavačke kuče Daptone Records koja je specijalizovana za old-school funk i soul i svoju specijalizaciju su dokazali i ovde! Uvodni jam sa klasičnim najavljivanjem zvezde večeri se je vukao i vukao i vukao. I mi to voooolimo! Što više pesama od 15 minuta! Dok su fotografe bili ispod bine, se gospodja Sharon Jones nije pokazala na bini! Diva par excellence. To vooolimooo! A onda - fotografi čao, Sharon Jones - dobar dan! Tina Turner može da ostane kuči i mirno kuva i štrika za svojih 10 unučića, jer svet je dobio novu kraljicu soula! I kad Ms Jones odbaci štiklice i minđuše i zavrti svojim resicama na kratkoj srebrnoj haljinici i pozove prvo jednog, pa posle još jednog vrlo mladog momka na binu i peva im ljubavne pesme čak jasno i glasno pita "Can Tina do that? I don't think so!". 100 days, 100 nights i My man is a mean man i How long do I have to wait for you su ultimativni groovy hiti! Posle organske vručice potrebno je malo oladiti uz prisnu sintetiku. No drums, no bass, no keys - no soul? No way! Striclty ragamuffin'. Znate M.I.A.? Jel vam se svidja? Onda slušajte Santogold - osamdesetim godinama opsednutu ribu, čiji prvi istoimeni solo album izdat ove godine su producirali heavyweights kao što su Steel Pulse, Diplo i Freq Nasty. Fuzija elektra, popa, duba, breakbeata, rokenrola i još i još. Santi White su pratili poznati brazilski DJ Marcelo i dve back vokalistke sa militantnom minimal koreografijom. Opet jedan od najsvežijih nastupa na festivalu. Zakasnimo metalce braču Cavalera ali se zato kod šanka spremamo na nastup kralja ubitačnih balad Nick Cavea. And the Bad Seeds? Not tonight! To smo slušali u Beogradu i na Jarunu. Večeras je noč Grindermana na glavnoj bini! Jedan od 10 koncerata u Evropi. I čuti tu eksploziju zvuka Cavea i društva zaista je ekskluzivni privilegij. Vračanje pank i nojzerskim korenima Birthday Party zaista je pomladilo Nicka pa tako u više navrata uzme u ruke gitaru i dopunjuje podivljale mini gitarice (buzuki, fendokaster i gitaret) svog novog najboljeg druga i zemljaka Warrena Ellisa iz Dirty Three. Zasviraju čak i jednu novu pesmu, vrlo funky, nisam mogao da verujem! A za kraj još jedna narodska - Tupelo, inače jedina od Bad Seeds. Čujem je več drugi put za mesec dana! Prvo u Beogradu 4. juna, pa sad mesec i jedan dan kasnije sa Grindermani! Uf, nije to malo za tako mlade ljude da podnesemo... Uglavnom, da bi barem više muzičara imalo muda da tako guraju granice muzike unapred i to u svojim pedesetim godinama! Svaka čast! Posle teške muzike prija lagana večera a la carte - poslednji koncert na glavnoj bini - N.E.R.D. sa celim live bendom, kog je Pharrellu za ovo leto sastavio bubnjar The Roots ?uestlove. Moram priznati da bi mi N.E.R.D. strašanski prijali pre 6 godina kad su izdali svoj prvi album In search of... ali je i sad bilo dobro slušati legendarne Lapdance, Rockstar i Let's stay together i čak Everyone nose i par ostalih sa ovogodišnjeg albuma Seeing Sounds. Na She wants to move so pokupili na binu par cura iz prvih redova, se svi redom mazili sa njima, one se najviše muvale oko Chad Huga, jer je verovatno i najpristupačniji i fin a Pharrell je u medjuvremenu skandirao "I wanna fuck tonight, I'm feeling horny!" Sa obradom 7 Nation Army su izazvali još poslednji talas crowd surfinga i ja sam skapirao da su obrade te pesme več otkad je izašla pre 5 godina ultimativni hit svih letnjih festivala. Čuo sam je u elektro clash verziji od 2 Many DJ's pre 5 godina u Marseillu i posle u regaee dub verziji Krudera & Dorfmeistera i sad rock hip-hop obrada N.E.R.D. Posle koncerta su cure izašle na drugi strani bine nego bend. Jebiga, ni rokenrol nije više to. Boki i ja smo znali da nas čeka još dugi put do busa, pa do kola, pa do hotela, tako da smo radje uzeli put pod noge i doživeli svoje iskustvo Auschwitza kad smo u beskraj stajali u gužvi, oko nas policija (ponovo - vrlo fini i liberalni policajci, skidam kapu) a mi se polako po grupama pakiramo na prvi bus, pa onda drugi, pa treći. Pa onda čekaš buse da se vrate i onda moliš, da si ti u toj rundi. I samo polako guraš napred, da pridobiš mesto ili dva u redu. Šta češ, balkanezari. I naravno, jebali smo mater organizatoru, koji nije dozvolio da parkiramo gde smo i prošle noči.

6. jul

Celi dan kiša. Formula na TV i kuliranje. Prija. Nismo više najmladji, pa nas ovakve eskapade dirnu. Fizički i psihički. Boki ne oseča više ramena od fotoaparata. Poslepodne postajamo nervozni jer kiša ne staje. A današnji repertoar je ludnica i prisustvo je obavezno! Opet molimo. "Oh your God!" kao što bi rekli dEUS na ovogodišnjem albumu Vantage Point. Pojedemo paellu i popijemo po četvrtinku rosea (odličan je, makar bi neki rekli, da je rose ono šta ostane od pranja bureta za crveno vino. Ali ja ipak puno volim i dolenjski Cviček). U kiši se odfuramo na mesto zločina. Nočas nije našeg neprijatelja organizatora pa prodjemo rampu vrlo na izi, hvalabogu ponovo je tu fina cura. Parkiramo ispred ulaza na festival plac i otvorimo buteljku Tramineca. Pijuckamo i 10 minuta pre početka koncerta po mom mišljenju jednog najboljih indie folk bendova 2007 Band of Horses istočimo još poslednje kapi u čaše i prošetamo do bine Plage. Kiša stane. Stižemo taman na početak prve pesme (koja je prva i na albumu Cease to begin) Is there a ghost, koja bi po mom mišljenju mogla bit duga minimalno 7 minuta, umesto jadnih 3. Epska je. Band of Horses svira sa puno seattleskog srca, publika ljulja kroz koncert, odjednom svi polude, kad počne The Funeral. Valjda je znaju iz reklame za kola ili šta... Kiša polako počne ponovo da pada, sklonimo se pod šator do šanka i slušamo preostatak koncerta. Nadamo se da kiša prestane, jer je sledeći nastup jedan najbitnijih na festivalu a mi treba da stignemo uzbrdo i kroz gužvu glavne bine, gde se nešto foliraju sa kvazi pankrokom Offspring pa do bine Loggia na drugi strani peninsule. Sva tri dana je bila ista priča: Pritrčimo na koncert, svirka traje, pred kraj več počneš da razmišljaš jer treba da uhvatiš sledeći koncert! Festivali su mašine. Štancuju koncerte i svi znamo da bend neče odsvirati regularnog koncerta - svi su generalno krači. Ali zato za par dana vidiš toliko koliko bi video inače za 3 godine. I to najsvežije muzike na svetu! Kao što je naš sledeči ansambl - Holy Fuck, "evil supergroup" iz Toronta. Lo-fi elektroničari + bubnjevi + bas oteraju kišu gasom do daske. Za sebe kažu da suprotno popularnom IDM (inteligent dance music) oni teraju neinteligentnu mjuzu. I to prija! Dvoje elektroničara u svakoj pesmi menjaju po 2 klavijature, neke dečje, samo da daje zvuk! Vuku 35mm filmski trak kroz sinhronizator i kao što kažu neki kritičari "nastupi su ih več stavili na presto neobvladljivih ludaka koji su sigurno vanvremenski majstori improvizacije". Pre nastupa ne vežbaju, svoje ekserimentalno dub kraut rock elektro psihedelićko đusk-ludilo (plac pored jezera se je vrlo brzo napunio i razigrao, valjda od sreče da je kiša stala) usavršavaju na bini i kasnije nešto od tog novog materijala i novih ideja snime u studiu. Tako smo i ovde čuli jednu dosad nepoznatu pesmu, jednu retkih sa vokalom, koji je naravno mutiran preko vokoderja, obskurnog sintetizatora vokala, prvi put koriščenog u 70. godinama, najviše u funku i disku, a ponovo obudjenog u pop štancijadi sa Cher i uši parajučim "Do you believe in life after lo o o o o o o o...!" Ali u pravim situacijama može biti svaka stvar prava. Posle sat vremena mi je jasno da bi Holy Fuck trebalo videti još jednom u nekom znojavom klubu. A sad zvezde Gnarls Barkley. Nisam neki naročiti fan ali uživo su fantastični! Iznenadjenje broj jedan nočas. Brian Burton AKA Danger Mouse je zaista genije aranžerstva i orkestracije. Cee-lo sa vokalom specifičnim kao Cher na vokoderu vodi igru, Burton, frik za bizarni britanski rok iz 60. i 70. godina svirka svoj klavir i samo u Gone Daddy Gone hvatne paličice i na vibrafonu svira melodiju. Naravno, Boki i ja samo jedva čekamo Crazy, jer znamo ceo text! Not! Eh, i sam Cee-lo kaže "This song I have to sing. You've probably heard it and if you know the words, please sing with me." Lud fenomen od pesme, lud par muzičara. Kiša još uvek neče da padne i spakiramo se na glavnu binu gde počinje poslednji artist festivala Moby. Moje drugo prijatno iznenadjenje nočas! Prava opuštena đusk žurka za kraj! Moby svira sve instrumente - od solo gitare, bubnjeva, perkusija, bas gitare, čak peva (o, ne!) i lepo fura svoj vege acid housy trip. Stare pesme su još bile kul, nove su bezvezne ali nočas čak People are made of stars ne zvuči loše. Lift me up pa ipak ne podnosim. Posle skoro dva sata igranke je festival i zvanično završen. Još after u šumarku na obali, par piva i kuči. Sutra putujemo zaista kuči.

Mislim da 2000 km nije puno za 15 top bendova u 3 dana - to ti dodje na 133,333 km po bendu. I to se kao ne isplati? Jok.

jaša gabrijan // 18/07/2008

> vidi sve fotke // see all photos