TEHAC je neko čije tekstove jako često čitate na ovim stranicama a koji je prije nekog vremena objavio tri albuma iz svojih raznih stvaralačkih faza i pod raznim uticajima dugogodišnjeg bavljenja sa svim aspektima muzike (sviranje, proučavanje, pisanje).

Iz više razloga je nezahvalno pisati o ovome jer se radi o zaista posebnoj ličnosti na hrvatskoj muzičkoj sceni ali isto tako i posebnim ostvarenjima. Nisam upućen, ali vjerujem da na etiketi Slušaj Najglasnije postoji još mnogo ovakvih izdanja.

No, krenimo redom.

TEHACedictus XX

Prve sekunde ovog ostvarenja bile su dovoljne da u meni probude duhove grčke boginje satanizma - duh jednog od najvećih i najkvalitetnijih vokalnih egzibicionista koji su hodali kuglom zemaljskom, Diamande Galas (ko spominje Mariu Calas? NE - GALAS!).

O čemu se radi? Naime, muziku prezentovanu na ovom disku (ustvari, na ovim diskovima) možemo slobodno da nazovemo vokalnom. Ovde je glas predstavljen u veoma sirokim spektrima svojih mogućnosti pa tako da tu možemo da čujemo ne samo melodije (normalnog ili nenormalnog, čitaj - psihodeličnog - narkomanskog raspoloženja), nego ovde se nalazi čitav katalog glasovnih ekperimenata, uglavnom se bazirajući na vrištanje, odnosno deranje. Međutim, ako bi bi ovaj album podijelili na dva dijela, a čini mi se da je upravo to bio cilj kompozitora, možemo reći da je prvi dio rezervisan sa govorne dijelove a drugi dio za, ako to možemo tako nazvati, pjevačko - instrumentalne.

U prvom dijelu susrećemo se sa introom apstraktnog naziva Partitura za ritam i kontraritam. Apstraktan naziv ali ne i komad. Jer, ako još jednom spomenem boginju satanskog vokala našeg vremena, Diamandu Galas, tu neće biti nikakvih apstraktnih tendencija. Jer, Diamanda je direktna, jasna, tu nema puno filozofije. Tako i ovaj komad. Vrištanje sa fenomenalno jeftinim ali efektnim reverbom! Ovaj reverb može ubuduće slobodno da se koristi kao algoritam koji će imati sopstveni preset koji će da glasi - Slusaj najglasnije reverb! Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan - ovaj komad može u bilo kojem momentu da ide pod ruku sa bilo kojom pjesmom kutlnog, genijalnog, savršenog, nenadjebivog albuma Hali Gali Halida Vo - zdra. Znači - original. Ne govorim ovde ko koga kopira. Uopšte nije riječ o tome. Jednostavno, ovde je slučajni metod slučajnosti stvorio ovakav moj dojam koji je zaista plod fascinacije ovim djelom.

Drugi, kao i nekoliko sledećih komada donose prve probleme a to su tekstovi. Dijelovi kao što su Podsvijest, Pradrasuda i Sanjanje se sastoje od tekstualnih recitovanja koja su praćena muzikom (mogu slobodno da kažem tribal u Pradrasudi!). Možda je moj ukus problem što se tiče tekstova. Međutim muzika ovde sama po sebi je dovoljno kvalitetna i dovoljno interesantna da zadrži pažnju tako da ekspresije poput "predrasude, vjerske, etničke, klasne" nisu baš bile neophodne, pogotovo ako niste ljubitelj filozofskih izlaganja u pratnji nečega što bi moglo da se ubaci u koš konkretne muzike. Istina, boja glasa i način interpretacije jesu privlačni, gotovo sam siguran da će inostranim slušaocima koji ne poznaju slavenske jezike biti interesantno slušati nešto što ne razumiju ali im zvuči interesantno.

Postoji nekoliko primjera gdje je bilo kakav tekst ovde nepotreban a najočtiji je u komadu Sanjanje. Kao što sam naziv kaže, tema komada je upravo opisivanje sna. Međutim, muzika sama po sebi je takvog raspoloženja i boje da je tekst ovakvog i bilo kojeg drugog sadržaja nepotreban. Naravno, opet ovde napominjem one koji bi tekst razumijeli. Nekome ko pak to ne bi, ovo može biti zanimljivo sa jezičko - semantičkog aspekta.

Sa druge strane, Podravino moja mila je potpuna suprotnost gore navedenom, gdje se vrisak kao sredstvo izražavanja savršeno za opisivanje rodnog kraja, svejedno da li ga autor voli ili ne. Naravno, nema raja bez rodnoga kraja. U ovom slučaju ljubav je izražena na jedan predivan manijakalni način koji je zvučno savršeno podržan minimalizmom.

Najslabiji momenat albuma, upravo zbog tekstualnog sadržaja je komad Predrasuda. Mislim da ću ubuduće ovaj komad slušati bez vokala. Jer pozadina je istovremeno fenomenalna, pogotovo dio sa semplovima!

Autor se ovde osjećao dužnim odati poštovanje svojim uzorima što je za svaku pohvalu da bi djelo u cjelini moglo što bolje da se shvati. Kada na coveru pročitate ime kao što je Karlheinz Stockhausen ili The Residents onda vam je otprilike jasno o čemu se ovde radi. Ali čekajte! Tu su i Cocteau Twins. Tačno! Ovi sintisajzeri me baš vraćaju u ta doba. A ima i malo semplova

Ponekad me mantre na ovom albumu podsjećaju na muziku afričkih plemena. Postoje izdanja koja su isto tako primitivno snimljena kao što je slučaj i sa ovim diskom, a koji sadrže muziku plemena snimljenu za vrijeme njihovih noćnih obreda. Zbog toga se stiče dojam kao da muzika uopšte nije snimljena na evropskom tlu. Međutim upotreba engleskog jezika nas ipak vraća na stari dobri kontinent!

Sličan prethodnom konceptu je i album Voice Drunk Glitch Symphony. Disk se sastoji od dve kompozicije od kojih je Moja Nova Kuća, kratka kompozicija koja zatvara disk, potpuno zanemarljiva jer boluje od istog problema kao i prethodni disk a to je tekst. Jednostavno nepotrebno. Tekst postoji i u naslovnoj kompozicjiji ali njegova upotreba je puno diskretnija i zaista posjeduje kvalitet dok je Moja nova Kuća, čini se narkomanski trip koji na ostvarenje baca sjenku neozbiljnosti! Pozitivno je to što je kompozicija na kraju diska tako da jednim potezom možete da uštedite malo vremena jer ste album već poslušali do kraja. Što se mene tiče, track no. 1 - repeat. Track no. 2 - out of playlist.


Hereza

E ovo je već malo drugačije. Ovde se osjeti kolektivni rad koordinisan jednom indiviuom. Ili barem muzika tako zvuči a i na samom omotu albuma nalazimo obavještenje da je ovo techno acoustic lo - fi (kao što rekoh) music's one - man band and secon, pop - album. Pored gitare, sintisajzera i perkusija pojavljuju se ovde i ženski vokali mlađeg i starijeg naraštaja! U formalnom pogledu, za razliku od prethodno opisanih radova, ovde je jedan muzički element posebno izražen i naglašen - struktura u prilično čvrstom obliku. Ovde se takođe možemo susresti sa mantrama kao što su pseudo - industrial opener Tehac ili pad Dajem jedu kunu, ali isto tako ovde se nalaze i melanholični, u neku ruku kantautorski komadi (Bez nade).

Dajem jednu kunu je fenomenalna zezancija sa minimalnim ritmom koji zvuče kao jeftini Casio sintisajzeri sa kraja 80 - ih godina. Koliko sam shvatio predstavlja parodiju na muzički business. Ritam je posebno zanimljiv jer ovde kao da su korišteni pojedini udarački elementi iz arsenala Einstuerzende Neubauten. Slično je sa komadom Ljubav dok Tamo gdje je netko i Kralj onanije za mene predstavljaju reinkarnaciju njemačkih Can u minimalizovnaoj formi u stilu Tago Mago, i to još kao kad biste iskombinovali boju glasa Damo Suzuki - ja sa interpretacijom Malcolm Mooney - a. Kolektivno ludilo predstavljeno je u komadu Koga briga za normale (?) sa adolescentsk - parodičnim pljuvanjem po pomenutim Neubauten - ima ali i Zdenku Franjiću.

Komercijalna pjesma nije bila neophodna pogotovo zbog tesktualnih strmljenja jer u društvu ovakvih maloh remek - djela daje malu dozu neozbiljnosti što nije slučaj sa Imam jednu kunu iako i ona predstavlja zezanje.

Moj personalni favorit je Moj život. Fenomenalni metalofon (ksilofon?), udarci u drvo (?), feedback(?) - devet minuta savremene muzike!

U svakom slučaju ako ste se odlučili za konzumaciju oa tri zaista specifična ostvarenja (pogotovo na Stulićevom Balkanu), počnite sa Herezom. Tek sam sad shvatio da na sajtu postoji recenzija za ovaj album ali Kurt Cobain jednom reče never mind.

Kao što sam već napomenuo, velika prednost, i može se usovno reći novina je to što je na sva tri albuma glavni instrument - GLAS, u raznim oblicima (straight ili experiment)! Ako ove albume stavimo u isti koš sa expetimentalnom muzikom, a oni to definitivno jesu, jako je bitno da napomenemo da glas u experimentalnoj muzici nije tako česta pojava. Za to postoji više razloga a vjerovatno najbitniji je upravo taj da se većina experimentalne muzike zasniva na istrživanju zvučnosti raznih, uglavnom električnih, aparata. Vrlo jednostavno ali je zaista tako. Ljudska psiha je glavni uzrok za takvo razmišljanje jer ako posmatramo experimentalnu muziku, čiji je opseg zaista ogroman i šarolik i zaista se svega i svačega nalazi u ttoj pandorinoj kutiji, uglavnom ćemo se sresti sa slučajevima primjene elektronskih instrumenata, mašina i aparata. Upravo gorepomenuta Diamanda Galas je počela da razbija taj kliše i sa svojim ostvarenjima do sredine 90 - ih nam je podarila ogroman spektarmogućnosti ljudskog glasa. Nešto slično, ali na daleko manje iskren i velikim dijelom pozerski način nam tu priču prodaje Mike Patton. Ako ste Pattonov fan, a niste upoznati sa japanskim fenomenom znanim pod imenom Yamatskuka Eye, znajte da imate ogromnu rupu u poznavanju današnje muzike koja ima za cilj ili sredstvo vokalne egzibicije. Da ne bježim sa teme, Patton - respect! Delirium Cordia sastava Fantomas je remek djelo u svakom pogledu! Čak, štavise, Tehac je ponekad zaista u tom fazonu. Samo, koliko vidim, ovo je nastalo malo prije Fantomas!


U svakom slučaju - nabaviti! Podržati ovakva nastojanja na ovim prostorima. Podržati ovakve muzičke tendencije. Podržati smjelost ovakvog razmišljanja!

I, na kraju, podržati Zdenka Franjića!

Slušati najglasnije!

putnik // 05/12/2008