Plačem. Plačem i plačem, ne mogu suzdržati suze za tim čovjekom koliko mi je značio u životu i koliko mi je sjajnih trenutaka podario kad sam slušao njegove pjesme. Gorčina me hvata u grlu, a toliko sam sjeban u životu da bih najradije i ja za njime otišao mada se nikad zvanično nismo upoznali.
O moj Vlada, moj idol, moje savršentsvo od novovalnog muzičara i jako dobrog zajebanta uz kojeg sam sate i sate provodio kao klinac slušajući prvi singl Idola "Retko te viđam s devojkama/ Maljčiki", ma kako je taj singl bio fenomenalan, zajebantski srednji prst u guzicu komunistima. Samo plačem, konačno i mogu jer imam za kime plakati. Vlada Divljan i ja smo se samo jednom sreli, u Bjelovaru, ujesen 1983. kad su Idoli promovirali album "Čokolada". Ja sam bio s dvojicom najboljih prijatelja, došli smo iz mojeg skromnog Đurđevca gledati Idole u sportsku dvoranu koja je bila krcata, a Nebojiša Krstić i Nikola Šaper su zvali ljude da se spuste s tribina ispred njih na pozornicu. Oni strogi komunistički redari nikome nisu dozvolili da ljudi dođu ispred bine, pa čak su i Nebojiši koji je bio otkačen i totalno vrckav tip u bendu, još luđi od Jon Kinga iz Gang Of Four i David Byrnea iz Talking Heads da hoda po parketu tada trofejnog rukometnog kluba koji se zvao "Partizan". Bjelovarski Partizan, osvajači kupa prvaka u rukometu, ponos našeg ex-Yu rukometa s Hrvoje Horvatom. Moj pokojni otac se ponosio govoreći mi 'sine, evo ti jednog pravog Horvata, nadam se da i ti budeš takav, za to se živi, rođen si u Bjelovaru, a ne v Mičetincu ili v Svetoj Ani gdje si mogao biti rođen' (tamo su moji starci imali šumu i vinograde, te se vjerojatno i seksali, te me i napravili).

Bila je ta jesen 1983. godine, ja sam imao bijelu majicu na kojoj sam flomasterom napisao Strippy jer sam obožavao taj talijanski crtić, moja dva frenda Zdrk i pokojni Daut (ubijen 1991 . u ratu) su me revno pratili zbog mojih ideja, čistih pubertetskih, ali jako lijepih i nimalo nastranih, nasranih i angažiranih (daleko prije Torcide, BBB, Delija i Grobara), odgledali smo koncert Idola na koje sam ih najebao i šta sad poslije koncerta? Niti jedan autobus više ne vozi za Đurđevac u pola noći. Prvi ide tek u pola 6. Pjevali smo Riblju čorbu "U 2 će čistaći odneti đubre, u 3 će doneti jogurt i mleko, u šest ću biti daleko". Nadali smo se. Našli smo neki haustor bjelovarske zgrade gdje nije bilo hladno, vrlo blizu autobusnog kolodvora shvativši da nemamo autobus. A od bjelovarske sportske dvorane do autobusnog kolodvora ima jako puno hodanja, skoro pa više od pol sata. Bjelovar nije neka pripizdina ko' moj Đurđevac kojeg optrčiš za 15 minuta ak' si u dobroj kondiciji (trčao sam 20 km dnevno, znam kaj je to). I nas trojica sjedimo u haustoru zgrade, taman popreko robne kuće u centru Bjelovara, nema žive duše, gladni smo i žedni klinci, zadnji obrok smo pojeli prekjučer, a vode se napili prije 12 sati, novaca nemamo i vidi, ti to... odande se skoro pa i čulo da stiže neki autobus, pa ajmo mi brzo trk na autobusnu stanicu. Ima se za propješačiti nekih 300 metara, ali mi brzo u sprint da oborimo rekord Nenada Stekića i Boruta Petriča. Dotrčimo nas trojica na autobusni kolodvor, a tamo iz jebeno raskošne limuzine izlaze oni - IDOLI. Šaper nas je pitao: 'deco, očete autogram?', a mi smo navalili na Vladu: 'imaš nekaj za jesti?'. Nije nas šljivio ni 5%, samo nam je dao ruku i rekao 'laku noć momci'.

Tad smo shvatili koliko su IDOLI velike zvijezde, a ja sam bio toliko bespotreban, sitan igrač od onih 200-300 tisuća koji su kupovali njihove ploče. Moji prijatelji i ja smo se cijelu noć vraćali pješke u Đurđevac, hodali smo 30 kilometara, ali nam nije bilo žao. I gladni i žedni, vode nigdje na putu, mrkla noć, nitko neće stati trojici balavaca s narkomansko-hašišarskim frizurama, ofarbanim KajaGooGoo stilom, naušnicama, u dugačkim mantilima, patikama i visokim crnim fašističkim čizmama. Ajte vi deco doma spavat, pa makar hodali do Arabije, ali ja vas u svoj auto nebum pokupil. Sve nam je bilo jasno i to nije bilo prvi i zadnji put. Išli smo mi tak i na Azru i Bajagu i Čorbu i Orgazam i EKV i Godfathers i Sonic Youth i Einsturzende Neubauten u Zagreb na koncerte, jasno, bez novaca. Ama baš ništa nismo imali u džepu, ali vidjeti omiljene bendove, to nam je bio najglavniji prioritet u životu.

Vlada Divljan mi je takoreći bio sve premda nikad nije htio biti moj frend na facebooku, ne znam zašto. Možda ga u Idolima nisam dobro izrazio ili se uopće nije htio kompromitirati nekom bezveznjaku poput mene misleći da sam ga krivo protumačio.

O Idolima i Divljanovoj solo karijeri se manje-više sve zna, a ja bih samo dodao da sam ga volio više od vlastitog oca koji je umro 1974. kad sam imao samo 7 godina.

Ti si Vlada bio moj duhovni otac. Veliko ti hvala na svemu što si mi pozitivno učinio i od mene izgradio čovjeka. Moji roditelji ništa pozitivno nisu napravili za mene. Htjeli su me ubiti, a to nikome nisam prijavio. Ti si barem proživio neki solidan život. Počivaj u miru moj velikane. Bacam ti najljepše uspomene, cvijeće i što god treba, ovako, internetski, od srca. Možda ću i doći na tvoj grob, ako budem imao love, samo za tebe ću otpjevati svoju verziju "Nemo", znaš i sam, najluđe stvari s "Odbrana i poslednji dani"

O Bože moj, nikad za nikime nisam plakao kao za tobom. Ti si moj otac kojeg nisam imao onda kad mi je trebao. Ti si mi sagradio život, Vlada, uvijek sam te volio i obožavao. Nema te više, šta sad da radi sjebani čovjek u kapitalističkom sistemu?

Vlada, plačem za tobom. Bio si mi sve najbolje u životu. Tu poveznicu nitko ne mora niti kužiti, ali ti si mi bio tata kojeg nisam imao.

horvi // 08/03/2015