Artan Lili je u kratko vrijeme napravio popriličan nered na regionalnoj glazbenoj sceni. Nekako sam siguran da će u idućih godinu dana taj nered biti još i veći. Bojana, glavnog i dežurnog krivca, uhvatio sam prije njihovog prvog zagrebačkog koncerta. Obzirom da smo generacijski bliski, prokužili smo se vrlo brzo. Bojan je ostavio dojam osobe s dvije noge na zemlji, koja točno zna što radi, neopterećen je nebitnim vanjskim faktorima poput trenutnih glazbenih trendova.

Najava za vaš prvi zagrebački koncert bila je "najperspektivniji mladi bend u regiji". Koliko vas je to kao grupu iznenadilo? Da, bend je mlad. I mlad i perspektivan. (smijeh) Vidjet ćemo večeras u klubu Klub. šta će da se desi. Znaš, da li ćemo opravdati ta dva epiteta. I mladosti i kreativnosti. Mislim, sve karte su otvorene, sve igraju rokenrol. Srce je na terenu uvek kad je gusto.

U kratko vrijeme ste digli veliku prašinu. Koliko je to ciljano, a koliko je slučajno? Jer stvarno se puno pisalo o vama.
Sigurno je i ciljano. Ali mislim kad bih sad to delio u neke postotke bend se osamdeset ili devedeset posto trudio da formira svoj zvuk. Znaš kako, svi smo mi osetili da nam fali nešto i želju da onda to sve spojimo u jednu stvar. Senzibiliteti... Mene uvek svi pitaju kako ste se sreli i to sve. I šta onda da kažem što je najbolji odgovor? Mislim, stvarno, ukačili smo se po nekom sličnom filmu, znači po nekom smislu za estetiku, po nekom smislu za kvalitet. To je, kako bih ti to objasnio, desi se magija u nekom trenutku i onda se ekipa poveže. Razumeš, to se ili desi ili ne desi, tako ili imaš bend ili nemaš.

Ajmo predstaviti grupu, to je u principu super grupa?
Ja ne volim to super grupa. Bilo koja super grupa ne vrijedi ako se ne dokaže sa nečim svojim. I obično nijedna ne valja. Po meni. Nikad nisam čuo nijednu koja je bila nešto. Artan Lili je jedan skroman savremen bend kog čine Marko Ajković, bubnjar, on i ja smo tu od početka, tako je i krenula cela ideja.

Bilo bi zgodno usput spomenuti bendove u kojima sviraju ili su svirali članovi.
Marko Ajković je svirao s Bebi Dol, svirao je u grupi Bitipatibi koje je prekinula s radom. Zatim u grupi Nizbrdo, to je jedan zanimljivi trojac. Dragan Knežević, gitarista, je svirao osamnaest godina gitaru u Obojenom programu, u svim onim zlatnim fazama tog benda. On je autor njihovog najvećeg hita, "Kad se neko nečem dobrom nada". Čovek kog ja pratim odmalena i koji je jedan od mojih idola bio što se tiče gitare, zaista. Stvarno je privilegija svirati sa njim, deliti tu emociju na ta dva instrumenta, bas gitari i električnoj gitari. To je ono što nosi harmoniju i emociju benda kao neka osnova svega.

Kako si Dragana uopće dobio u Artan Lili?
Moja prijateljica se pohvalila kako je smuvala Dragana u Novom Sadu na koncertu Jarbola. I rekla mi je da ga dovodi za prvomajsku žurku. Onda sam ja rekao dovedi ga, spremi ga i mi ga sutra preuzimamo. I to se stvarno tako desilo.

Ajmo dalje s predstavljanjem.
Romana Kasumović je prvi put u grupi, ali rokenrol do kraja. Ona je ozbiljna žena koja to živi, sjajan igrač, hazarder kao i mi. I ja normalno, sviram i dalje u grupi Stuttgart Online koji ima malo drugačiji šmek od Artan Lili, dosta tvrđi zvuk, malo više garaža, beskompromisna do kraja. Evo, to je što se tiče članova. Stagnira li Stuttgart Online zbog Artan Lili?
Jok. Evo pre tri dana je izišao novi singl i spot Stuttgarta, "Najbolji sin". Spremaju se još dva. Kad se voli familija, voliš i jedno i drugo dete. Ovde imaš malo više tu harmoniju, ovde malo više groove i onda se sve to nadopunjuje.

Kako je počeo Artan Lili, kao trio?
Ne. U startu smo bili ja i Tanja. Onda se to proširilo na bubanj, na Marka Ajkovića. Tad je nastala pesma Džoni. Pa se Elena rotirala sa Tanjom na vokalu. Tu je došao Dragan, nakon tog se Romana ustalila u bendu. I to je sad ta četvorka, klasična postava, ništa specijalno u tom smislu.

Džoni je otvorio priču.
Znaš ono, ja se nadam da će ta pesma postati neka himna generacije. To je prekrasna ljubavna pesma naše Lili. (smijeh) Mislim, ne znam, zezam se. Zanimljiv je taj način na koji ja pišem tekstove. Meni su tekstovi jako bitni, isto kao muzika da budu dobri. A sad kad još uzmeš da treba da napišeš u ženskom rodu, tu se odma' vidi ko zna, a ko ne zna.

Ono što je specijalno, obzirom da ste prvi koncert imali u drugom mjesecu, da je sve vrlo brzo...
Eksplodiralo.

Tako je.
Jeste, imam isti osećaj. I stvarno uživamo. Ali znaš, mi mnogo radimo. Ja radim svaki dan bar osam sati na tome. Jebiga, ako nekom papku možeš dati u nekoj glupavoj firmi osam sati rada, što ne bi za sebe deset. Mislim, onda kad se bend ustali, svaki dan su probe, roka se, mora da se desi. Upornost je to. Što kaže Meštrović: "jedini način da budeš umjetnik, jest radit."

Vaš glazbeni pravac je, kako uostalom stoji i na facebook profilu grupe, noise-pop. Vi ste smislili ime pravca?
Ne, to je lepo nazvao Aleksandar Pavlić, bivši novinar nekad uspešnog sajta za popularnu kulturu, Popboks, sajta koji je na žalost prekinuo s radom.

Koliko ste zadovoljni tim nazivom?
Noise-pop?

Da.
Meni se svidelo, iskreno da ti kažem. I noise i pop. U suštini mnogo smo posvećeni tom stvaralačkom delu benda, ne može da prođe ništa što nije dobro. Onda mora da prođe kovanje opasno, da bismo nešto potpisali.

Imate neobičan način za izdavanje debut albuma. Tim potezom podsjetili ste me na Prodigy, koji je sličnu stvar napravio prije izlaska albuma Fat of the Land.
Nemam pojma.



Otkud uopće ideja da kompletan album ne izađe odjednom?
Vidi ovako, siguran sam da smo to prvi uradili kod nas. Pratim scenu i gledam šta tko radi i uglavnom svi i dalje izdaju u formi albuma. Mi smo se odlučili za isti format, ali koji ćemo polako sukcesivno da punimo. Fora je objaviti određeni broj pesama u određenom vremenskom roku i to nazvati albumom, razumeš. To je nova forma i singl je aktuelniji od albuma. Ti danas pustiš album da izađe, a informacija vredi koliko ostaje na timelineu, na facebooku. Na tome se neko merilo vidi, al' tako ti je. Ti sad pustiš deset pesama, dve tri možda prođu, možda se zakače, možda ih neko čuje. Ostale propustiš. A neke od njih su možda velike pesme. Tako da smo odlučili idemo jednu po jednu da izbacujemo ili nekad dve. Singl se kao forma vratio na velika vrata. Kad zaokružimo album onda ćemo, nadamo se, naći nekog Tonyja Wilsona koji će da iskešira to sve i objavi na nekom plastičnom nosaču zvuka.

Znači, tražite izdavača?
Naravno. Traže se izdavači sa ambicijom. Takvog trebamo. Nekog s dobrim nosom.

Ima takvog u Srbiji?
Za sada nema. Sve su to neki poluamaterski pokušaji. Znaš šta, treba čovek sa lovom da se pojavi, da kaže ovo valja i daj ovo da štampamo. [u međuvremenu je Izdavačka kuća Lampshade media iz Beograda izdala album u elektronskom obliku, a grupa upravo pregovara sa jednim izdavačem za fizičko izdanje, op.a.]

Album je miksan u Skopju, tu je veza s Bernays Propagandom.
Sad ću ti reći. Prvo je sniman kod nas u našem studiju, gde vežbamo, u zgradi BIGZ-a, u studiju 22. Tu je snimljen Džoni. Ostatak materijala snimljen je na nekom fakultetu umetnosti u okviru studentske prakse. Tu je snimljeno još sedam pesama. Onda je taj materijal poslan Tripetu, basisti Bernays Propagande u Skopje koji je to tamo miksovao. Zatim smo snimili još jedan komad pesama u BIGZ-u u studiju kod Petrovića. Tu se producentskog posla primio Petar Rudić iz grupe Svi na pod. Znači, tu je pod upletena gomila ljudi koja radi na čisti entuzijazam i ljubav prema tome što su čuli, razumeš. To je meni već strašan odjek, koliko se to sviđa prvo ekipi, pa nama svima, da svi žele to da rade. Jer sve što mi radimo i stvaramo i snimamo je za nula eura. Sve je na poverenje, na drugarstvo, na prijateljstvo i na loženje. Svima je stalo iz nekog razloga da to zajedno svi uradimo i to je fantastična energija. Jedino šta završava posao brže od love je entuzijazam. To ja svima kažem, rodbinu mi psuj, ali mi se ne zajebavaj sa entuzijazmom. Najebat ćeš.

Kad se uopće planira završetak albuma?
Nismo nikakav vremenski rok zadali. Mi smo rekli, evo to neka bude tu negde oko Nove godine. A to će biti, januar ili februar koji su oko Nove godine. Imamo još tri, četiri pesme da završimo čitavu akciju. A onda ispočetka. Upravo ide novi singl - spot za pesmu "Ako stanemo tu". Sledeća je "Sajko", pa "Moja pesma". Na kraju ćemo da častimo u istom mahu sa "A šta bi bilo da sam ja odustala od svog sna" i naravno "Džoni" s kojim ćemo to sve, cherry on the cake, na kraju. To je prva pesma koju smo napravili.

Album na bandcampu se plaća. Niste htjeli probati s besplatnom verzijom?
Vidi, ono što kaže Johnny: "prokleta mogućnost izbora mora da postoji". Izvol'te brate, youtube, šest slova razlike. Ja sam se uvek pit'o kako je to myspace puk'o. Od myspacea do facebooka te deli osam različitih slova. Znači, to nije kilometar i po odatle, pa kao, neću tamo, bliža mi je ova birtija ovde, pedeset metara. To je osam različitih slova. A vidiš kako je to u glavama ljudi. Tako na bandcamp odeš, podržiš bend, platiš. Šta će ti besplatno i ovamo i onamo. Moraš imati opciju ako neko ceni tvoj rad, da ti to da, a živi u Birminghamu ili ne znam gde. Ako hoćeš, ako si entuzijasta, a hoćeš da kupiš. Zašto hoćeš da kupiš? Zato što ti se dopalo. Kako ti se dopalo? Čuo si negde. Odeš na youtube i onog trenutka imaš sve, slušaj brate do mile volje. Ako hoćeš da imaš, moraš da platiš.

Spomenuo si spotove. Spot je način prave promocije?



Paralelno s oba benda i Stuttgart Online i Artan Lili, nastojim da ispratim taj koncept da svaki singl ima spot. Prvo, uživamo dok to radimo, drugo, daje neki vizualni identitet bendu, stilski ga uobliči. I sam sam vizualni umetnik. Samim tim si prisutniji, više ti ljudi gleda spot nego što slušaju audio fajl. A takođe, možeš da vidiš svog heroja kojeg voliš i ceniš.

Koji su utjecaji benda?
To je sad jako širok pojam. Zamisli ti koliko sam ja grupa čuo. Kad se stilski profilišeš, mogao bih ti nabrojati pedeset bendova.

Mišljenja sam da je kompletna Nova Srpska Scena, odnosno bendovi koji su pod okriljem tog termina, odbacili postulate Novog vala i krenuli jednim novim, svježim putem.
Tu dolazimo do koncepta originalnosti u tome što se pravi. Obično ljudi i dalje važu, jel vam nešto originalno ili nije, može li se to nečim uporediti ili ne. Sve je uporedivo.

Dobro, usporedbe moraju biti.
Moraju biti. Ajd, sad ti uzmi pa naslikaj sliku koju nije niko dosada naslikao, koja te na nešto ne podseća. Znači, koncept originalnosti je stvar koja je prevaziđena. Savremenim te čini trenutak u kom živiš, mesto na kom radiš i hipermarket problema kojima si okružen.

Koji su bendovi zvukovno bliski s Artan Lili?
Jako mi je to teško. Mi se još gradimo, mi se još tražimo, nismo definisani. Tko zna u šta će to otići. Ima ta jedna nota tog mančesterskog, londonskog. Malo tog pop mraka. E, ja bi to tako definisao. A opet s dobrom američkom ritam sekcijom. Opet ne bih upoređivao ni sa kakvim imenima, ima tu svega. Čovek mora da popuši nešto da bi uopće krenuo da svira rokenrol. Moraš prvo da vidiš nekog, da se ložiš na njega, pa kažeš sad ću i ja. Mislim, nema ni jednog muzičara koji to nije tako, znaš.

Svirali ste na Jelen Demofestu ove godine. Kako je prošlo?
Plaćene ubice koje su otišle po plen. Samo su ga promašile. To je bila ta akcija. Takve manifestacije se ne sviraju realno, mene ti to ne interesuje. Ali bila je dobra nagrada i to je bio jedini razlog zbog kog smo otišli tamo.

Kakva je situacija s koncertima u Hrvatskoj?
Svirali smo ljetos na Hvaru i Korčuli, bili smo tu u blizini u Čitluku. U Zagrebu smo prvi put sad. Nadamo se da ćemo postati česti gosti u ovoj formaciji. Postoji li neka tajna glazbena veza između Zagreba i Beograda?
Pazi, ja verujem u ljubav Zagreba i Beograda u bilo kojoj formi. Nekad je neki bend bolji odavde, nekad je neki bend bolji odande. Svakako treba raditi na toj vezi, na ljubavi, na svemu ostalom što to nosi. Jedino je to ispravno i normalno i ljudski. Ja imam tri pasoša. Imam bosanski, imam hrvatski, imam srpski. Odakle sam ja, sad ti to meni reci. Kad ste dobri svi ste moji, kada niste, niko nije moj i to je to. Jedino normalno, pošteno i realno.

Ima li svježe krvi na glazbenoj sceni u Beogradu?
Uf, stvarno ne znam za nešto novo što bih istakao, a da je baš mlado i dobro. Mislim ima, ali sad si me uhvatio na prepad. Baš kad razmišljam o tome, ne mogu da se setim ničega. Da, Škrtice i recimo, grupa Ti. Škrtice su zanimljiva stvar i novi projekat ljudi iz dobrih grupa. Kao i obično, kao i svugde, uvek imaš klince po garažama, ali ništa da je odskočilo, da je nešto novo, nešto spektakularno. Možda ima nešto, ali ja nisam svevideći.

Što još da te pitam?
Vezano za priču, mlad bend i to. Imalo smo ponude, ajd dođite malo do Budimpešte, pa ovamo, pa onamo. Sve je to kul, ali da sad imamo osamnaest godina i da smo željni nekog putovanja i toga svega, pa da spavamo na podu negde u skvotu u sedamdeset posto takvih koncerata. Nama se to ne radi. Uopšte ne vidim nikakav smisao toga. Nijednom bendu odavde to nikad nije uspelo. Ti ako u svom gradu želi da vidiš subkulturnu atrakciju iz Beograda, treba da platiš da mi dođemo da sviramo. Mi to radimo svaki dan i volimo to što radimo. Cenimo druge ljude, naše prijatelje i publiku. To mora da bude obostrano. Naša svrha je ovde, pevamo na našem jeziku. Šta se nekog, ne znam, u Portugalu tiče problem o kom mi pevamo na našem jeziku? Mi nismo world music, mi imamo poruku, imamo naše probleme. Živimo na Balkanu, to je i dalje Balkan, jebiga, zvao ga ti kako hoćeš. Tu smo bitni, tu je bitna naša energija i naša emocija.

Za kraj, najbolji albumi na ovim prostorima, top tri.
Šarlo akrobata, Bistriji ili tuplji čovek biva kad..., prvi album Obojenog programa, Bolero od Haustora. Evo, opet si me naveo. Da stavim Bolero, a ne stavim Filigranske pločnike. Jebiga. Ima toliko toga i ne znam šta mi je draže. Zaboravi.

Da li je s Artan Lili novi zvuk u gradu?
Uuuuu, para vaše uši. (smijeh)

Mislim da je dovoljno za prvi put.
Ma za prvi put i više nego dovoljno.

jura // 06/01/2015