Pričati s Kojom je veliki izazov. Kroz cijelu karijeru vrtio je svoj film, a na jeziku je uvijek britak. To je bio i jedan od razloga za poveću količinu treme koja je kod mene bila prisutna. No, nakon što sam to i njemu otvoreno rekao, samo je odgovorio da sve ovisi o mojim pitanjima. U tom trenutku je ipak bilo malo lakše. Ugodno me iznenadilo što Koja i dan danas jednako intenzivno kao nekad prati gibanja na svjetskoj glazbenoj sceni, a otkrio mi je i neke nove zanimljive izvođače. Zahvaljujem kolegi Robiju K. što je pofotkao intervju i uletio s par pitanja.

Sama priča o Trese.Lupa.Udara - u kojem trenutku je došla ideja da napraviš neki side-projekt?
Ovako, znači ja od početka Discipline kičme, davno, još u osamdesetima sam imao neke postave u kojima sam svirao gitaru. To ljudi ne znaju, to je u Beogradu bilo najviše na Akademiji. Znam za dva takva projekta, jedan je Kod Tri balona, a drugi koji mi se itekako svidio, što je izašlo i na cd-u, je projekt s konceptualnim umjetnikom Kostom Bunuševcem.
Ustvari, prvi put smo ovo svirali kad je bila projekcija Kako je propao rokenrol, u Beogradu. To je bio dobar koncert u Bezistanu, ispred bioskopa Kozara, bivšeg, danas više nijedan bioskop ne postoji, osim onih u shoping centrima. To je bilo negde osamdeset devete, ustvari devedeseta možda. E, posle toga je bilo sve što je bilo, o tome svi znamo. U međuvremenu sam imao fank-i-lastiš Crnog Zuba, gde sam svirao gitaru kad sam došao iz Engleske. Tu sam svirao gitaru na Akademiji i pravio session sa raznim beogradskim muzičarima. To ne znaš?



Ne, ne znam.
E, pa druže. Pazi, fank-i-lastiš Crnog Zuba je igrao na Zagreb film festivalu i u Paklenici.

O čemu se radilo u tom filmu?
To je dokumentarni film, to je muzika, session. Ti ko da nisi bio ovde! Znači pet jam session večeri na Akademiji koje su snimljene audio i video. Ima i na dvd-u, objavljeno je 2009., a 2004. su se događali sessioni. I na tim sessionima generalno se ispostavilo, iskristalizovalo da će u novoj Disciplini kičme biti Buca i Manja, pošto su oni učestvovali na tim jam sessionima. Tako da znači, ja sviram gitaru sve vreme ustvari.

Kako je nastala ideja o Trese.Lupa.Udara?
Znači ideja je se desila tako što sam jednostavno poželeo to da sviram. U stvari, prvi put su me zvali pre tri ili dve godine, neko mesto u Beogradu po imenu Božidarac je pravilo nešto, pa su pitali mene dal' mogu ja tu nešto kao da sad sviram. S obzirom da su imali mali honorar, rekoh može, a šta? Tako da ono što sam smislio, ajde sad da odsviramo "Trese, lupa, udara" i još tri, četiri stvari. To je neka kulturna manifesticija bila.

Planiraš kakav album s Trese.Lupa.Udara?
Ne verujem, mislim da ne. To je onako ad hoc. Kao što rekoh na samom koncertu, mi slavimo rokenrol, koji je u velikoj opasnosti. Štaviše, možda ga više i nema. Ali mi se trudimo da ga ima.

A možda bi se rokenrol trebao vratiti u ilegalu da bi opet napao.
Ne znam, svi smo svedoci vremena u kojem jesmo.

EKV je s vremenom sve više odlazila ka komercijali, ti se i dan danas tome odupireš. Da ne spominjem komercijalizaciju zvuka velikih svjetskih grupa poput Black Keys.
Black Keys je tragedija. Ono što su sad napravili, počinješ da sumnjaš i u ono prvo, u bilo šta što su uopšte radili.

Vidiš, zato smatram da rokenrol treba biti underground s jedne strane.
Dobro, naravno. Treba da bude mean, treba da bude oštar. Treba da bude opasan. A on je sve manje opasan. Dođu ljudi zabavljaju činovnike Coca-Cole, Converse patika i slične.

Kakvo je tvoje razmišljanje da predgrupe na tvojim koncertima kao večeras izvode pjesme Šarla i Discipline?
Meni je to malo čudno.

Večeras je Discohernia svirala "Ona se budi"?
Svirali su i nešto od Discipline kičme.

"Čudnu šumu", ako je možemo voditi pod tvoju?
Bilo je tu još nekih tonova... Očigledan je uticaj, mislim očigledno je šta su ti ljudi slušali. Ja kapiram da je to jedan gest poštovanja, ali realno moram priznati da mi je to malo čudno. Ne dešava se to često, ovo je prvi put. Još me čovek gleda u oči i ništa mi ne kaže prethodno. I posle iziđe i svira to. (smijeh) Šalim se, ok je.

Stalno si na putu. Koliko si umoran od putovanja?
Nisam umoran uopšte, jedva čekam da putujem. To mi se dopada. Od nekog momenta, da li je to neko doba kod čoveka u životu, ili iskustvo, kako to već možemo da zovemo, ali od nekog momenta ja se radujem svakom koncertu u svakom slučaju. I svako putovanje i svaki novi koncert mi se dopada. Od Discipline kičme, Trese.Lupa.Udara, štagod. Pogotovo što danas prisustvujemo gašenju svega ovoga. Zato mi slavimo taj rokenrol. Zato se ja sve vreme na koncertima derem rokenrol, rokenrol. Kao nekakav heavy metalac. Ali mislim da je ovo težak trenutak koji se dešava, poput ovih munja što nam se dešavaju svaki dan. Nešto se dešava, jel.

Nedavno si s Disciplinom svirao u Sovjetskom savezu, mislim Rusiji, bivšem Sovjetskom Savezu.
Prijatelju, kojem Sovjetskom Savezu?

Ispravio sam se, nemoj me ubijati u pojam. Ipak imam tremu. Dojmovi?
Što se Sovjetskog saveza tiče, on je tamo i dalje, gde je i bio. Naime, oni imaju te zgrade na kojima su uklesani srp i čekić i oni ne mogu to da skinu i da hoće. Pošto bi morali da sruše celu zgradu. Ali ispred te zgrade na kojoj je srp i čekić isto su i obelisci. Ona dva simetrična crna. Tu postoji neka veza. Ako me pitaš o tome.

A kako ljudi tamo prihvaćaju Disciplinu?
To je bio jedan festival u parku, besplatan gde je bilo dosta ljudi. Jedan underground klub Kitajski ljotčik Džao Da je pravio proslavu petnaestogodišnjice, neki rođendan svoj. To je na nekom nivou koji nije najmaksimalniji, da kažemo kao Paul McCartney u Moskvi. Ali je opet zanimljivo, pošto se prvi put publika susrela s ovim i reagovala više nego dobro. A ispred je bila i neka šutka, pogo, ja sam mislio da su to naši ljudi, pošto su tako reagovali kao da znaju o čemu se radi. Kao da su jedva čekali da se to desi. Pošto svih onih deset bendova pre su na nekom ovom sad modernom nivou. Ska ove gluposti, ska ironija, znaš. Mi sad znamo da je to kao šala, ironija. A kao svi treba da uživamo u tome, a u stvari to nije tako. To se dešava svugde po svetu. Taj neki, kako se to zove?

Smak svijeta?
Da, da.

Zadnja ploča je Uf!. Nije snimljeno ništa poslije toga?
Snimljene su dve pesme.



Kao singlovi. Ali album nije izašao nijedan?
Neko mi nedavno reče, ove vaše nove dve pesme, to je vaš novi album? Ja kažem, jeste.

Biti će na novom albumu pretpostavljam?
Da, ali album danas je već totalna besmislica. Pošto album više ne postoji kao ideja. Sad se vraćamo na onu ideju LP-ija kao kolekcije singlova u šezdesetima. Kad je u stvari pojava longplaya bila ta da se te pesme skupe na jednom mestu. Skup hitova i eventualno nekih pesama između, b strane singlova. Tako je i sad to, ponovo. Svi imaju tu skip mogućnost, ili na mobilnom čuju prve dve sekunde, a posle dal' hoće da sluša dal' neće. Meni je to porazno. Navodno se sad, al' to su zadnji grčevi i trzajevi, kao navodno se u Englesku vraćaju vinili, masovno. Nisam ja siguran u to. Ne znam koje su to brojke, mislim. Ali znam da su svih ovih godina pričali kako skače prodaja vinila, kako je sve to fenomenalno. I kao da je to neki broj...mislim, radi se o desetinama hiljada. Što je onako za neku grupu koja je prodavala stotine hiljada...

Smiješno je, slažem se. Sad ću usporediti zadnji album Uf!, s prvom pločom Discipline. Obje ploče imaju tu neku strašno sirovu energiju. Kad se sjetim prvijenca Discipline, Sviđa mi se da ti ne bude prijatno, sjetim se i tvog odmaka od Šarla ka tamnoj strani. Obzirom da si imao 21 godinu kad je debut izašao, što se tad događalo u tvojoj glavi? Jer mali krug ljudi je prepoznao taj zvuk.
Ja sam imao problema, ali to čovek mora da izdrži. Ja sam imao taj prvi album Discipline kičme, pa smo onda došli u sukob sa izvođačima. Hoćeš ovako, nećeš onako. Kakvi su se kompromisi od vas tada tražili? Ipak si već tada bio ime na sceni, Paket aranžman je bio velika stvar. Zašto nije bilo lagano objaviti album, taj prvi konkretno?
Pa zašto? Pa zato što je takva muzika.

Pa dobro.
Pa kako dobro?

I prvi Buldožer nije bio pitom, mjuza je bila tad jako čudna. Pa su ipak objavili album. I to originalno za PGP RTB.
Mislim da je to neka kombinacija, nešto, neki studenti. Neke varijante su bile, tako mi se čini. U svakom slučaju, mislim da nije išlo baš glatko.Ono što je zanimljivo za naš prvi album, kad si već spomenuo Buldožer, izdao ga je Helidon. Znači, čovek iz Buldožera. Međutim, tu smo mi došli u neko razmimoilaženje. Naime, tu su postojali neki sad uslovi. Ako se proda toliko i toliko, a ako se ne proda... Tako da nismo za njih izdali drugi, mini album, a taj drugi album, ljudi ga ne zovu albumom, pošto je to maksi singl, mini lp. Ja to doživljavam kao još jednu fazu Discipline Kičme, posle prvog albuma i između prvog i trećeg. A dozvolićete autoru da bude u pravu. Tako da taj drugi sam ček'o tri godine. To je trnovit put bio, trebalo je da istrpim to sve.

Coveri albuma su ti tad bili DIY filozofija.
Uvek.

Da li si tad razmišljao da sam izdaš album, da te boli đon za izdavača?
Ne, nema razloga za boljenje đona, pošto je cela ideja da što više ljudi čuje to. Da se prodre u mainstream, u muzičku kulturu koja se dešava u Jugoslaviji. Tada je to bila težnja i cilj. To se i desilo kasnije, jel. Danas je to nemoguće sa ovim raspadom zemlje i sa tom podelom na tih šest republičica, gde svaka ima svoju neku površinu na kojoj postoje neke grupe koje sad tu kao nešto rade. Znači, odavde pa do kraja Hrvatske, ta grupa dotle dobacuje, dalje ne. Mislim, o tome se radi. Isto to važi u Srbiji, i važi u Bosni. Eventualno jedan do dva benda, tu sad to ide, ali nije masovno kao pre. Moja ideja tad je bila da to cela zemlja čuje. Danas je to nemoguće, bendovi niti znaju kome se obraćaju, niti šta rade, pošto su omeđeni tim granicama. I fizički i ekonomski. Plus, što je celo stanje u muzici dosta porazno. Vlada ta neka, kao što rekosmo, ska ironija...ili hip hop ili metal. Sve već davno čuto i viđeno.

Prodaja jeftinih fora za široke narodne mase.
Da. Šarlo je ska svirao pre više od trideset godina, kad je to bilo nešto sveže i napredno. Prva ploča Discipline i usporedba s albumom Katarina II. Obje su prilično mračne, složio se ti ili ne.
Da budemo iskreni, mislim da je EKV dosta konvencionalnija svirka u odnosu na Disciplinu kičme, koliko god sad neko protestovao zbog ovoga što sam rekao. Sve što se desilo s tim bendom, to je jedna velika tragedija, nesreća. Ne mora niko meni da priča o tome, to su sve moji drugovi. Ali ako pogledamo te ploče, zato se i Šarlo raspao. Zato što se Milan vratio malo tom konvencionalnijem zvuku koji je imao u Limunovom drvetu, dok je mene zanimalo to napredovanje dalje i to radikalno.

Sonja Savić u dokumentarcu o EKV-u je izjavila, samo spomenite Koji VD-a i odmah se smanji na veličinu nokta na malom prstu. Koja je fora oko tog?
Ko to zna? To nema veze, žena je bila bolesna tu. Ali to nije toliko bitno, koliko je bitan reditelj toga filma koji je to ostavio. Takođe je ostavio sestru Bojana Pečara kako plače u kadru. Ostavio je do kraja da se isplače žena. Mislim opet neko mi reče, trebalo bi mi originalni učesnici da pravimo filmove, a ne ta neka trećerazredna ekipa.

Tvoj zvuk se iz albuma u album mijenjao. Čak i u osamdesetima si radio na sebi stalno. Koliko su članovi koji su prolazili kroz bend utjecali na zvuk i oblikovali ga?
Ma mislim, moja je odluka dal' ću da imam neke ljude u bendu ili ne. Dakle, uvek imaš grupu gde postoji jedan, kako da kažemo, autor, vođa. Mislim da znam šta me pitaš u stvari. Pa nije mnogo ljudi tu moglo da utiče baš. Naprimer, u engleskoj postavi smo dosta različiti bili, pošto smo silom prilika bili sastavljeni tamo, našli smo se nekom sessionu. I oni nisu slušali tu muziku koju sam ja slušao. Ta naša iskustva su bila spojena i to je bilo ok. Ali, opet tu mora da postoji jedan koji zna što radi. Znači, obično je to autor. Naravno da nikad nisam morao da pričam ni Kuzmi ni Zerkmanu za njihov solo od tona do tona. To me nikad nije ni zanimalo. Naravno da su oni tu doprineli. Ali, aranžmani, rifovi i ritmovi su realno moji.

Jedan si od rijetkih domaćih mangi sa scene koji nije snimio live u Kulušiću. Zato jer si htio biti drukčiji od drugih? Ili neki peti razlog? Jesi razmišljao o tom?
Live u Kulušiću? To je bilo jedno vreme moderno.

Da, svi su tad snimali?
Pa nisu baš svi. Koliko ih ima, tri, četiri?

Više. Orgazam, EKV, Leb i sol, Film, Azra...
Super, super. To kad počnu da mi pričaju to Film, Azra, počinje već da mi bude, znaš, tesno. Znam.
Mi smo snimili živi album na Akademiji, to je nas zanimalo. Akademija je pravo mesto. Baš mi je žao što to ne postoji više. To je bio pravi underground klub evropskog ranga. Ko je bio po Evropi i video i uopšte ko je bio, da kažemo, van naših terena zna da tako izgleda svaki underground klub u kojem se svira. Mračno, tu zvuk škripi, neki put jako dobro, neki put onako. Sve kako treba. Najbolje mesto u zemlji. Naprimer, Lapidarij nikad nije bio adekvatan prostor, taj neki hodnik od cigli. Kulušić je bio ok, al' je bio mali. Na kraju krajeva, više i ne postoji.

Isto kao i Akademija.
Ali Akademija je bila kao mračna, ali moglo je da stane dosta ljudi i imala je taj život. Značila je dosta svima. Dosta se stvari tu desilo, izrodilo.

Tvoj način snimanja jako je prljav. Prljava je i produkcija. Jednostavno ne patiš da sve bude audiofilski, nego kao da namjerno ideš tim putem.
Nije to toliko prljavo kako su naprimer prljavi ovi, James Leg, recimo, ako znaš tko je to.

Ne, ne poznajem dotičnog. Sorry.
Pa, bato. Black Diamond Heavies.

Kaj je to uopće?
Imaš jednu celu scenu, Black Keys i White Stripes, pa imaš i ove druge. Imaš neke nove bendove, ajmo naprimer, ono što ja trenutno slušam. Sad ti govorim unapred odgovore na neka pitanja koja ćeš da me pitaš. Imaš Brant Bjork.

Ne znam za njih.
To je bivši bubnjar iz Kyuss, znaš Kyuss? Iz njih su nastali Queens of the Stone Age. Znači, bivši bubnjar. Koji je prešao na gitaru i napravio taj Brant Bjork. To slušam u zadnje vreme. I Black Bananas.

Jedine banane koje poznam su srpski rap Stereo banana.
Ma kakav srpski rep. Misliš - tail? Ovo ti je bre New York. Znaš Royal Trux? Ne.
Dečko, mislim ne razumem. Šta je, o čemu se radi?!? Šalim se. Royal Trux, oni su jedno vreme imali ugovor s Virginom. To je ta riba, ta cura koja peva tu, Jennifer Herrema. Ona ima bend Black Bananas, što je jedno od najboljih imena koje sam čuo u životu. Znači, crne banane. Imaju drugi album, sad se pojavio. To je taj pomereni rokenrol apsolutno. Obrati pažnju.

Kako je tebi bilo devedesetih kad si otišao u Englesku. Sjećam se priče da je Nick Cave, kad je s Birthday Party došao na otok, bio prilično razočaran sa svim tim bendovima. Uživo nisu ni približno imali onu energiju, kakvu je tad očekivao.
Da. Pop ti je to. Pogotovo u devedesetim. To je sve pop. I uvek je pop tamo bio glavni. Pop muzika, pop pristup. Lepe pesme sa refrenima. Jedan te isti ritam. To je onaj ritam koji imaju i Soul to Soul i ovaj, kako se zove ovaj bend....nije Happy Mondays...a jeste i Happy Mondays... Stone Roses, naprimer. Oni svi imaju isti taj ritam. A pravo da ti kažem i nema mnogo neotkrivenih bendova tamo. Ima eksperimenata. Ja mogu da slušam tu eksperimentalnu scenu. Imaš one Shit And Shine, imaš te razne bendove, ali oni su zaista eksperiment. Maltene su neslušljivi. A to me ne zanima. To što Disciplina kičme radi, to jeste noise, ali to su pesme. Imaš refrene, imaš hitove, puštaju ljudi na radiju. Ti time pokazuješ da može drugačije da se radi.

Kad si došao u London, napravio si prvo grupu s našim glazbenicima. Bojan Pečar je bio tamo, netko iz Pušenja koliko se sjećam.
Klavijaturista Dado Džihan je to, ali s njim sam odvojeno imao instrumentalni rhythm & blues duo. Ovo sa Pečarom je bio projekt kao Kod Tri balona, samo prebačen u Englesku. U toj postavi sam isto svirao gitaru. Zvali smo se Lost Chidren. Svirali smo tu neke stvari, yugoslavian 70's rock jedno četiri, pet puta. Za ove naše ljude tamo, kojih je bilo dosta. Pošto je rat bio i svi su bili refugees. Nakupilo se tu dosta ekipe iz Jugoslavije, svi su dolazili. Mogli su gazde, vlasnici pubova i klubova da budu zadovoljeni. Znači, da dođe dvesta, trista ljudi, da popije pivo, da oni budu srećni i da mi dobijemo novac. To je tako jedno vreme trajalo. Nije se za to nešto znalo tu, a i kratko je trajalo. Kod Tri balona sam ja pravio i onda sam birao ljude s kojima ću da sviram, naravno. A tamo smo bili zatečeni ovom neprilikom i zaista smo bili Lost Children. Pre toga niko ni sa kim nije svirao. Recimo, Nikola Čuturilo (Čutura mlađi), takođe gitarista, je imao i ima svoju solo karijeru i dan-danas, Bojan je bio u EKV-u, bubnjar Moma je svirao i narodne tezge tamo - dakle, sve su to u principu suprotni svetovi. Ali eto našli smo se tu na jednom stranom terenu.



Utjecaj Londona na tebe, obzirom da si tada (s)krenuo u jungle smjeru.
Ja sam se šunjao po tim klubovima i prisustvovao sam rađanju svega toga. Taj jungle je originalna muzika britanskih crnaca. Jeste nastavak reggaea mislim, ali je urbana muzika koja se desila i ona je zaista nastala u tim velikim kompleksima stanova za radničku klasu. I rave je bio zanimljiv i sociološki i muzički. A mene je najviše podsećao na moju omiljenu grupu Gong.

Zašto je ime grupe nakon povratka u Beograd malo promijenjeno?
Zato što to nije taj bend, to je drugi bend. Ima više veze s ovom drugom fazom, nego sa prvom.

Film "Dečko koji obećava" pamtim po sceni gdje glavni glumac upoznaje tebe dolazeći na tulum u privatni stan, a tamo koncert imaju Idoli. Dal' su tad zbilja bili održavani koncerti po stanovima u Beogradu?
Vidiš, tu sam isto svirao gitaru. Bilo je par žurki gde se sviralo po stanovima. Par puta se to desilo. Dva, tri puta.

Tko je odsvirao gitare Tragača u filmu Kako je propao rokenrol?
Šta misliš?

Znači, Đura je samo otpjevao?
Da. Đura je u stvari glumac koji zna da peva... Sad se setih, odsvirao je jedan ton na gitari u pesmi "Crveno".

Ima i bend na kraju krajeva?
Ima bend, ali taj bend je onako poluozbiljan mislim. On je više glumac.

Ti kao glumac?
To me ne zanima uopšte. Ali sam od honorara iz filma kupio bas. Moj prvi film u kojem sam glumio je "Radio Vihor zove Anđeliju", to ne znaš, to je jedan trash film. Od tog filma sam kupio prvi bas. A od "Dečko koji obećava" drugi bas, koji dan danas sviram, Rickenbacker. Dobra gitara.

A zašto uopće sviraš bas, obzirom na utjecaj Hendrixa, točnije kako to da ti nije električna gitara bila primarni instrument?
Ja sam uvek bio basista. Ali realno, svi uvek počinju na akustičnoj gitari kući. I sad zavisi koliko ko ima žica. Neki put imaš svih šest žica, a često nemaš. U ono vreme nije bilo žica, nekih dobrih, nije bilo tih radnji. Nije bilo uopšte stranih žica, bile su neke naše. Pa to puca brate, žice su se zvale Rock And Roll. (smijeh) To puca brzinom munje. Tako da sam ja uvek imao te tri, četiri žice na akustičnoj gitari. A bas mi se nekako uvek više dopadao. Gitara je posle Hendrixa i posle svih ovih, to sam pričao više puta, ali mogu da ponovim još jednom, posle Jimi Hendrixa, B.B. Kinga, Albert Kinga, Freddie Kinga - mislim da je to to, nema dalje.

Muddy Waters?
Muddy Waters i nije gitarista baš. Svi ti crni bluz pevači mahom sviraju gitaru, naravno, ali sve to pomalo i donekle.. što je ok. Ja sam gledao Muddy Watersa, to je zanimljivo, mogu da se pohvalim. To sam gledao '76. kad je bio u Beogradu. Muddy Watters, '76. Ja sam tad imao petnaest godina. Sam sam otišao na koncert Muddy Watersa u Domu Sindikata, kupio kartu. Sam samcat otišao, pogledao koncert i vratio se kući. Tada on nije svirao gitaru ceo koncert. Samo je na kraju odsvirao nešto, jedanput. Slide.

Što je sa Stevie Ray Vaughanom?
(smijeh) Stevie Ray Vaughana baš i ne volim najviše. Više volim Robin Trowera. Ko je Robin Trower? Robin Trower je zasnivao svoju celu karijeru na Hendrixu takođe. Međutim, Stevie Ray Vaughan je boogie. On svira malo Hendrixa, malo boogie. Tako da ima malo tog nekog narodskog. Dok je Robin Trower Englez koji nema tog countrya. On ti je prvi gitarista Procol Haruma, ali je svirao samo prve ploče i posle tog je napravio solo karijeru koja je potpuno fenomenalna. On je bazirao svoju muziku na Hendrixu, ali je napravio svoje od toga. Znači ravnopravno, kao eto ja to tako sviram. To je taj stari rock, hard rock, ali relevantan i danas. Znaju ljudi to.

Utjecaj Gang of Four? Svirali ste zajedno i u Zagrebu, na onoj njihovoj legendarnoj svirci.
Mi smo voleli Gang of Four, slušali smo sve to što je bilo novo tada, tog momenta. Engleska scena je tad bila jaka. Jeste i američka, ali je američka više posedovala tih starih rock elemenata, dok su Englezi baš bili radikalni.

Što si kao klinac slušao od domaćih bendova, Yu Grupu, Pop mašinu?
Realno, Yu grupu sam i malo slušao. Ali Pop mašinu, da. Time, Buldožer možda najviše. Buldožer kad se pojavio, to je bila revolucija. A nakon što je Brecelj otišao, slabije.

Uvijek si furao svoju priču, bio si drukčiji od drugih. Uvijek si tražio nešto novo?
Naravno. Uvek drugačije, uvek novo, ali ne po svaku cenu. Pošto to i nije eksperiment. Kao što i rekoh. To je pravljenje tih nekih, da kažemo, hitova na drugačiji način. Mislim hitova, zato što je za bend jedan potrebno da ima hit da bi se vrteo na radiju. Tako da je meni pravo zadovoljstvo bilo da napravim stvar koja će se vrteti na radiju, a koja je potpuno drugačija.

Pratiš noviju srpsku scenu?
Pozdravljam svakog. Pozdravljam sve što se dešava. Sad da baš imam neke favorite...imam ove Straight Mickey and The Boyz, to mi je ok. Mislim da novijim bendovima fale jake pesme. Znači, tekstovi koji govore nešto, koji mogu da budu generacijski. Da se generacije vežu za to. Ne može to s nekom kalkulacijom da se pravi, mora da izađe spontano. Tako da ako to ne izlazi spontano, toga i nema. Jednostavno, takav je trenutak. Trenutak je i svetski takav, gde je sve to jedna industrija. Sapun, ovo ono. Plus lokalni problemi koje mi imamo sa raspadom zemlje.

Dosta novijih bendova pjeva na engleskom?
To je strašno.

Guraš li ti mlade bendove da ti budu predgrupa na koncertu? Jer nekako gledam, osim internet portala, koncerti su jedino mjesto gdje ćeš ih čuti. Podršku velikih medija, poput televizije i dnevnog tiska, teško će dobiti.
Da ti kažem, postoji taj problem mladih bendova, pošto su u tom godištu u kome jesu, kad ti, kao mladić od osamnaest, devetnaest imaš veliki ego i sujetan si. Oni su zadovoljni možda tim svojim Facebook profilima na kojima ih prati trista ljudi, od kojih neki dođu na njihov koncert i sve ok. U svakom slučaju, ja želim da pomognem njima.

Javlja li vam se bend sa zahtjevom da vama bude predgrupa.
Ima toga, dešava se.

Iscrpio sam tebe i sebe. Hvala puno!
Hvala tebi.

jura // 21/09/2014