Prije razgovora s Giletom imao sam pozitivnu tremu. Svojim pristupom, Gile ju je razbio i cijeli razgovor je u principu bio kao jedno ugodno druženje na kavi. Otvoreno je pričao o poznatim i manje poznatim stvarima vezanim uz grupu, a ovim putem mu se zahvaljujem što je izdvojio dovoljno vremena i bio izrazito strpljiv, posebno jer sam ga vrlo često prekidao nekim svojim potpitanjem, samo da mi misao ne pobjegne iz glave. Iznenadio me kao osoba koja strašno poznaje rock glazbu, a godine kad se nešto važno dogodilo za grupu, ima u malom prstu.

Da ne zaboravim, sretan ti rođendan! Istina, s malo zakašnjenja.

Hvala.

Prvi put ste u Vintage Industrial Baru? Jeste. Mi smo čuli za prostor od Švabe, koji je sa Kojom pre izvesnog vremena svirao tu s Kojinim bendom Trese, Lupa, Udara. Već godinama u Zagrebu sviramo stalno u Tvornici, koja je potpuno ok prostor, ali malo smo se uželeli neke promene i onda je došlo do te ideje da se napravi ovde koncert i eto, to je to. Nema nikakve velike spike, velike promocije, klupska svirka u Zagrebu.

Koliko je današnji zvuk grupe drugačiji u odnosu na drugu polovicu osamdesetih, posebno u usporedbi s live albumom iz Kulušića, Braćo i sestre?

Aranžmanski mi drukčije sad sviramo, neg što smo tad svirali. Bend je sad, naročito posle ovog zadnjeg albuma bliži funk rocku nego punk rocku. U funk fazonu to je dosta tvrdo, ali to svakako nije ta neka garažno punkerska svirka koja je bila u to vreme posle Distorzije. Mislim, jednostavno taj album je bio takav, a Braćo i sestre je bila promocija Distorzije, pa je bilo logično da smo tada tako svirali.

Što se tiče postave grupe, vidim da se stara garda dobro drži. Tu je i Ljuba iz originalne postave, koliko je on već dugo u ovoj novoj postavi?

Ljuba je već deset godina tu, od 2004. To je duplo više nego što je bio u onom prvom periodu od pet godina. Pre nego što je dvadeset godina bio odsutan. Švaba i Banana su također starosedioci, samo je Pače malo mlađi po godinama, ali i on je u bendu već četrnaest godina.

Primjetio sam da općenito kod bendova iz ex-yu regije, kad dolaze svirati u susjednu državu, nove pjesme se nikad nisu onako primile kao starije stvari. Tako i kod vas, ljudi non-stop hoće i "Papagaja" i "Debelu devojku" i ...

To je normalno. I Stonesi kad sviraju, svi im traže da sviraju "Satisfaction" i ono otkud znam, "Brown Sugar", recimo. Ljudi su proživeli neke svoje živote gdje su im soundtrack bile te stvari i sad treba vremena. Isto je tako bilo kad je izašla Distorzija. Nitko nije htio da sluša te pesme s Distorzije dok je bila nova ploča, nego su svi tražili "Zlatnog papagaja", "Vi" i "Konobara". Poslije četiri, pet godina je tek Distorzija zaživela. Treba vremena za to, da malo uđe ljudima pod kožu i da ljudi prožive razne neke trenutke koji se vezuju uz muziku i da onda u stvari to postanu neki novi klasici. To je tek jedan deo priče. Drugi je da je rokenrol imao jedan totalno drugi značaj osamdesetih godina. Mnogo veći nego što ga ima danas. Danas se rokenrol manje-više u nekom globalnom nivou i to ne samo na ovim ex-yu prostorima, nego i u svetu sveo na neku glupavu zabavu. Pre svega nekim medijima, poput MTV i još nekih, koji su to nekad zdravo promovirali, gde je industrija pokušala da celu glazbu podeli na milion nekih podžanrova i da tako kontroliše i tržište i prodaju i promociju što je dovelo do toga da sve postane malo sterilno i dosadno. Postoje li neki od albuma Električnog orgazma koje ti osobno smatraš favoritima?

Rekao bih da imaju četiri albuma za koje ja mislim da su neki peakovi dosadašnje karijere Električnog orgazma. To su Lišće prekriva Lisabon, Distorzija, Zašto da ne iz '94. i To što vidiš to i jeste iz 2010. Ja mislim da Orgazam objektivno nema nijedan loš album i nijedan album koji nije trebao ni da izađe. Ima albuma koji možda nisu baš tako zaživeli, izlazili su u nekim periodima, bilo je tu i kriznih razdoblja. Generalno, ja sam zadovoljan. Svaki album je imao smisao u onom trenutku kad je izišao i oslikavao je bend u tom trenutku, što je kao neka dokumentarna fotografija, gde je bend bio u određenoj godini.

Kad gledam glazbeni opus Električnog orgazma, imaš tu furku kao što Bowie ima, promjene. Dal' je to jedna od formula da bend konstantno funkcionira na sceni, što si i rekao pjesmom "Ja želim promene"?

Da, dobro si to usporedio sa Bowiem, pošto je on u stvari bio neka karijera za primer. Kao i Beatlesi što su radili, da svaki sledeći album bude drastično drugačiji od onog koji je bio pre njega. Konstanta je bila u stvari promena. To je uvek bila ideja, da bend pokuša da totalno promeni fazon i zvuk na sledećem albumu, a da opet tu postoji neki logički kontinuitet. Mislim da je psihodelija nešto što je logični kontinuitet kroz celu karijeru Električnog orgazma. Nekad je to bio punk, pa new wave, pa pop psihodelija na Distorziji i na Letim, sanjam dišem, da bi na zadnjem albumu to bila soul funk psihodelija.

Orgazam je nastao, kako legenda kaže, kad ste gledali koncert grupe Leb i sol. U tom trenutku imao si grupu Hipnotisano pile u kojoj si svirao bubnjeve. Što iz te legende nisam razaznao, dal' je želja za grupom došla iz inata što je Leb i sol vama bio dosadan i previše progresivan (smijeh) ili vam se svirka dopala do jaja?

Nama se dopalo, mi smo voleli Leb i sol u tom periodu. Ja sam ti rekao da smo mi slušali sinfo rock i jazz rock i u tom trenutku smo imali duge kose i sve u tome fazonu, ali smo počeli da se otvaramo prema nekoj novoj muzici. Praktična odluka da mi napravimo Električni orgazam je potpuno slučajno bila te iste večeri. Mi smo već imali u najavi taj koncert Hipnotisanog pileta, za koji smo mi zamišljali kako je naš ozbiljan i glavni bend i trebala nam je predgrupa. Orgazam je zamišljen kao bend samo za jednu priliku, to je trebalo da se ugasi posle koncerta Hipnotisanog pileta. Mi smo mislili da nitko neće da obradi pažnju na taj bend, mi tu kao nešto labrndamo, a onda kreće naš glavni bend. Situacija je bila potpuno obrnuta, ljudi su s totalnim oduševljenjem reagovali na Orgazam, a polu su ignorisali Hipnotisano pile. Koliko si tada kao klinac bio zadovoljan s ostatkom grupa s Paket aranžmana?

Šarlo i Orgazam su bili ista ekipa i isti ljudi koji su se tad vrzmali oko SKC-a. Idole sam upoznao tek kad je snimljen Paket aranžman. Ja ih nisam znao od ranije, oni su bili iz neke druge priče. Međutim, svi smo mi bili napaljeni klinci i svatko je bio u fazonu da je on tu najbolji bend, što je bilo valjda normalno u tim godinama kad si pun samopouzdanja. Svatko je hteo samostalni album, niko nije želeo da ga deli i sa bendom ortaka. Nije bilo nikakvih svađa, ali smo svi mi to doživeli kao nekakav kompromis, što moramo deliti priču s još nekakva dva benda. Bilo nam je draže što su ta dva neka benda bliska po nekoj vrsti muzike nama.

Na toj ploči je trebala biti i Frka, Bajagina grupa prije albuma Pozitivna geografija?

Da, trebao je da bude taj Bajagin, preteća njegovih Instruktora pozitivne geografije. I ne samo on, trebala je da bude i grupa Tunel od Vlade Jeta. To su sve bili bendovi koje je Enco Lesić snimao u svome studiju. On je pokušavao da uvali to sve i da naplati te snimke koje je uradio. On nije baš vodio računa dal' se te grupe stilski uklapaju ili ne. Tu je Škarica spasio stvar, podvuko neku crtu da tu budu tri novovalna benda, da ne bude zbrke s žanrovima drugih bendova.

Osobno mi je post punk odnosno new wave puno draži i uzbudljiviji od samog punka. A i Orgazam nikad nisam doživio kao punk bend.

I nama isto. Orgazam nikad nije bio punk band. Mi smo odmah krenuli kao new wave bend koji se ložio na Stranglerse, Joy Division, Devo, XTC, Magazine, Talking Heads. Nismo mi slušali mnogo Ramonese i Sex Pistolse. Clash jesmo, ali tek od London Calling, ali to već nije bio punk.

NME vas je isto tad nahvalio.

Da, to je bilo posle prvog albuma. Chris Bohn je recenzirao naš prvi album. NME je, barem nama, u tom trenutku bio najmerodavniji časopis. Ovi neki stariji kao Melody Maker ili Rolling Stone su još uvek bili zatvoreni prema New Waveu i prema novom zvuku, oni su se tek malo kasnije priljučili. NME je za nas zaista imao najveću težinu, tako da je i nama ono bio super fazon da je tamo izišla ta kritika.

Što danas radi tadašnja prva basistica i jedini ženski član grupe, Marina Vulić?



Marina je u Londonu više od dvadeset pet godina, ona je Engleskinja i po pasošu. Ne bavi se muzikom. Ona je režirala spot koji smo mi snimili u Londonu "Spojimo se sad", s albuma Zašto da ne iz devedeset pete godine.

Meni jedna jako intimna ploča, Kako bubanj kaže, je album koji bih usporedio s Reedovom, Coney Island Baby, za koju sam negdje pročitao da je "most gayest Lou Reed record", ponajviše zbog laganijeg zvuka.

Da, interesantno. Ja sam dosta slušao tu ploču, Coney Island Baby, između ostalih, u to vrijeme. Kako bubanj kaže je u stvari prvi rokenrol album u nekom klasičnom rokenrol fazonu. Mi smo do tog albuma, zapravo bili ono što se zvalo novi val, kao punk i new wave. A mi naravno nismo generacija koja je počela da sluša glazbu od punka i new wave-a. Mi smo mnogo pre toga prošli i kroz glam rock i kroz sinfo rock i kroz jazz rock i kroz disco i sweet. Od dvanaeste godine ja skupljam ploče, da zapravo kad je krenuo punk, zapravo je to bila samo nova muzika koja je nas opčinila u tom trenutku i to je trajalo neko vreme. Onda je zapravo posle Lišće prekriva Lisabon, koji je bio vrhunac te faze, zapravo postalo malo dosadno i mi smo tu tražili neki novi put i on je u stvari počeo da se nazire s albumom Kako bubanj kaže, koji je početak novog života. S tim što je to jedan od najneuspešnijih albuma Orgazma, u komercijalnom smislu, koji je u to vreme jako malo ljudi uspelo da shvati, tu promenu koja je tada nastala, a tek su je shvatili na Distorziji. To je u stvari bio sledeći korak u istom pravcu.

Ti si svirao i bubnjeve na toj ploči?

Svirao sam u jednoj pesmi. Čavke i Piko su svirali bubnjeve u dve pesme.

U jednom razgovoru, Piko Stančić mi je rekao da je nakon izdavanja ploče, grupa bila jako blizu raspada?

Da, to je istina. Čavke je otišao u zatvor po drugi put odmah po izlasku albuma, Ljuba je ubrzo otišao u New York. U jednom trenutku sam ostao samo ja.

Piko vam je dosta pomogao, općenito?

Piko je meni, što se tiče produkcije, svakako bio glavni učitelj kako producirati album. Ja sam najviše u toj ranoj fazi definitivno naučio od Pika i Piko je bio jedan od malobrojnih producenata u to vreme u ondašnjoj Jugoslaviji koji je to radio na pravi način. Znači, da od starta krene s bendom, da prolazi kroz te neke razne faze razvoja tih pesama, do ulaska u studio. Nije bio samo ono da dođe i da smiksa album. Mi smo se dosta družili i pričali, slušali neke albume. Ja puštao njemu, on puštao meni, tako da je svakako to bila plodna suradnja u osamdesetima.

Sjećam se da si na koncertu u spomen Milana Mladenovića ti izvodio pjesme od Šarla i to one ne toliko poznate. To je baš uobičajeno za tebe, jer obrade koje su na vašim albumima nisu toliko komercijalno jake. Ono što si pričao, kao da kopaš i ciljano biraš opskurnije pjesme...

To je neka linija koja se meni više sviđala nego da jurimo neku pesmu koja je već hit. Tako je došlo i do paradoksalne situacije, da dan danas neki ljudi koji ne znaju toliko repertoar Rolling Stonesa, misle da je "Bejbe ti nisi tu" naša. To je isto kao što malo ljudi zna da "I Fought the Law", nije pesma od the Clash.

Jako puno članova je prošlo kroz Orgazam.

Pa u stvari i nije tako mnogo. Banana, Švaba i ja sviramo od osamdeset pete, to je kao neka okosnica. Najviše su se članovi menjali osamdesetih i to negde do Distorzije, tih prvih pet godina, a to je onaj period kad smo bili klinci. Ja sam imao devetnaest godina kad smo snimili Paket aranžman, tu su bili neki ljudi koji nisu zamišljali da se bave muzikom ceo život, nego im je to bio kao neki mladalački hobi. Ljudi odsviraju jedan album, dva albuma, izgube interes, privuče ih nešto drugo. Onda krenu da studiraju neke fakultete. Interesantno je da skoro niko, od ljudi iz te prve faze koji su napustili Orgazam, nije svirao u nijednom bendu. Iz Orgazma su se u penziju odmah ubacili. Trebalo je neko vreme da se ustale ljudi koji se dobro razumeju i muzički i ovako. Koji su posvećeni tome da to rade kao neku životnu karijeru. Kao što smo se našli kad su došli Švaba i Banana u bend i kad se Čavke vratio iz zatvora.

Tu se kemija pogodila.

Da. Da je Čavke živ, verovatno bi i dan danas bio tu. Onda bi se samo dodao Ljuba. Tako da bi se spojili glavni ljudi iz prve i druge najbitnije postave Orgazma, s Paket aranžmana i Distorzije.



Rimtutituki, projekt za koji ste trebali imati velika muda tad?

Jeste, istina je. Mi nismo naravno o tom mnogo razmišljali, ali sad kad vratim film onda kapiram da smo mogli solidno da najebemo u to vreme, jebiga. (smijeh) Da snimiš singl usred pumpanja ratne euforije, u čijem tekstu Čavke u sredini bukvalno repuje "Rimtutituki JNA", turim ti kitu, Jugoslavenska armijo. Ali to ili nitko nije primetio ili ne znam šta se desilo. Prošlo je na neku čudnu foru. Ceo koncept te tadašnje vlasti u Srbiji je bio, kao sve može, kao ništa nije zabranjeno. Nezvanično te nisu puštali ni na jednom državnom mediju, ali nigde nisi bio zvanično cenzurisan.

Imali ste tad svirke pod projektom "Ko to tamo pjeva?".

To smo svirali s Vješticama. Trebao je i Let 3 da dođe. Originalna ideja je bila da se pojave hrvatski, bosanski i srpski bendovi. Na kraju su se pojavili EKV, Brejkersi, Orgazam, Rimtutituki, koji je bio sastavljen od ta tri benda i Vještice. Imali smo u Pragu i Berlinu koncerte i bile su super te svirke. Baš je bilo emotivno i super druženje sa svim tim ljudima koji su pobegli iz Hrvatske, Bosne, Srbije i drugih republika da traže neki bolji život u Berlinu ili Pragu u to vreme.

Može li se uopće živjeti od mjuze, imaš li prihode od tantijema? Radi li netko iz Orgazma, nešto sa strane?

Nije to baš uređeno kako bi trebalo da bude, ali postoje i neki prihodi od tantijema. Banana ima svoj studio u kom sinhronizuje i radi sound dizajn za crtane filmove. Švaba svira još u jednom, dva benda, Pače svira u nekoliko bendova, klupskim blues cover bendovima. Svima je u pricipu muzika glavno opredeljenje i neki izvor prihoda. To je ko sa svakom umetničkom delatnošću, nemaš platu, a koncerti su i dalje glavni izvor love. Jednom, dvaput godišnje dobiješ i te neke autorske tantijeme. Kotrljamo se još uvijek.

Koliko pratiš danas alternativnu scenu, domaću i stranu i što ti je interesantno, posebno u Hrvatskoj?

Slabo pratim današnju glazbu, kako hrvatsku, tako i srpsku. Pravo da ti kažem, ja zadnjih par godina uopšte ne gledam televiziju, ne palim ju tjednima. A u Srbiji rokenrola i nema na televiziji by the way, tako da tu ništa novo ne bih ni saznao. Radio ne slušam već desetlećima. Jedini medij koji ja pratim, to je Mojo Music Magazine, britanski, ali tu nema mnogo o ex-yu, tako da nisam nešto upućen u trenutnu scenu ovih prostora. Valjda to ide i s godinama, do tridesete godine sam intenzivno pratio, onda između tridesete i četrdesete manje, a sad posle pedesete me boli kurac. (smijeh)

A kog si slušao na glazbenoj sceni u tom trenutku kad je eksplodirao novi val, posebno iz Hrvatske?

Taj period kad sam imao između dvadeset i trideset sam najviše slušao konkurenciju i nove radove u Jugoslaviji. Voleo sam rani Film, kad su bili i Piko i Max i Ude. Haustor u svim fazama mi je bio također interesantan.

Zagreb je uvijek bio velika, ako ne i najveća točka na vašoj turneji?

Ovi koji nisu baš mnogo upućeni, mislili su da smo mi zagrebački bend, a i snimali smo za Jugoton u osamdesetima. Skoro se naš roadie setio, da nas je na nekoj granici srpsko-hrvatskoj, pre neg što nam je pogledao pasoše, carinik pitao kud idemo. Kad smo rekli u Zagreb, rekao je "Ah, vraćate se kući".

Je li bilo treme kad ste nakon svih onih ratnih godina prvi put svirali u Zagrebu?

Prvi put je bilo svakako emotivno, a onda se još završilo mojim hapšenjem. Događaj za pamćenje u svakom pogledu, pozitivnom i negativnom.

Slušaš i skupljaš ploče, pravi si diskofil. Koja je za tebe magija vinila? Ako gledaš neke hi-fi standarde mnogo je bolji zvuk na vinilu, naročito ako je dobar pressing. To je bila jedna ozbiljna prevara, kad su ljude ubedili da CD zvuči bolje nego ploča. CD je praktičniji i ne moraš da okrećeš stranu, ali samo to. Meni je doma spojen kompjuter, ali ne slušam mp3. Jurim high resolution vinil ripove, 96kHz, 24bita u flac formatu sa ludilo analognom opremom. Onda to ripuju i imaš super zvuk.

Zanimljivo je da si jedan od rijetkih muzičara, kojem je hi-fi zvuk u kućnim uvjetima jako važan?

I ja sam isto primetio da većini ljudi to nije bitno. U pravu si potpuno. Ja čak ne znam dal bih mogao da kažem još nekoga. Da, Cane iz Brejkersa. On je vinil freak. Nije nešto tehnički potkovan, ali Cane i dan danas kupuje gotovo isključivo vinile.

Vraćaš li se danas više korijenima, prema šesdesetim i sedamdesetim godinama?

Da. Mnogo više me uzbudi kad iskopam neki album iz zlatnog razdoblja, koje je između 1965. i 1975. u rokenrol istoriji, iz bilo kog žanra koji je nastao u to doba. Tu uvek ima zakopanog blaga, albuma koji su snimani u tom razdoblju i to mi uvek bude mnogo zabavnije. Ima i danas dobrih albuma, ali ne tako učestalo kao što je bilo u tom zlatnom periodu, što je i normalno.

Što je sa stranom likovne umjetnosti kod Gileta, radi li se što?

Radim te neke crteže tu i tamo. Sve se kao nešto kanim da napravim neku izložbu već godinama. Bilo je nešto poziva iz Zagreba i Sarajeva da to napravim. Tad sam hteo da uradim i još neke crteže koji nisu objavljeni i evo sad ih se i skupilo. Nisam hteo da uradim retrospektivu toga što sam radio za omote Orgazma uglavnom. Verovatno kad se pojavi neka rupa u aktivnostima oko muzike, da onda stignem da spremim izložbu. Nadam se da će biti i u Zagrebu.

Gile, hvala ti na razgovoru.

Super, super. Ponovilo se.

jura // 30/04/2014