Eto, bio je to moj prvi koncert na ostrvu, i moj prvi i verovatno zadnji koncert Bob Dylana. Dan je bio sjajan, sunčan, u Londonu maraton, hrpa ljudi, očekivao sam da će koncert biti tačka na "i" tog dana. Kako sam se grdno prevario.

Uvod u koncert je bilo jednosatno stajanje u redu sa pretežno srednjovečnom publikom (bilo je tu i ljudi koji su makar izgledali starije nego sam Dylan koji ima 67 leta iza sebe) ispred Roundhous-a, prostor koji je sam po sebi izuzetno zanimljiv, tako da je ambient obećavao. Obećavao je i prvi singl sa istoimenog novog albuma "Beyond Here Lies Nothin'", kritike albuma su više nego pozitivne, meni istina ni prethodni "Modern Times" nije bio loš.
I onda je koncert počeo... Ozvučenje prilično loše, ne znam da li je zbog prostora ili do samog ozvučenja, ili možda naše pozicije unutar samog prostora, ali šta god da je, nije bilo dobro (najbolji je bio komentar lika u wc-u "Pa ovde se mnogo bolje čuje!"). Dylanov glas je otišao u 3 lepe... Za studijske potrebe je očito i dalje ok, ali uživo su to neki nerazgovetni duboki urlici, nešto što bi pre očekivao da čujem na koncertu Napalm Death-a i sličnih bendova. Vidim po komentarima na engleskim sajtovima da nisam ja jedini koji nije ništa razumeo. A kako je uz to svakoj pesmi promenio aranžman do neprepoznatljivosti (moje skromno mišljenje je da ih je totalno upropastio) nisi mogao ni po čemu da razlučih koja je koja pesma (osim par možda, kod kojih je činjenica da znaš o kojoj se pesmi radi celu stvar samo pogoršala).

Tako da se za mene sve skupa pretvorilo u dosadni koncert nekog tamo XY blues band-a (skupe pare za dosadne sate?), čak ni 2 Becks-a nisu pomogla da se lakše svari koncert. Svaka pesma je zvučala isto. Kao malo svetliju tačku bi možda izdvojio "Ain't Talkin'" sa "Modern Times", i uopšte mi se činilo da su i njemu i bendu više ležale novije pesme, tako da mi je totalna misterija zašto nisu svirali niti jednu pesmu sa novog albuma.

Pre bisa je raja poblesavila kad je čula zvuke "Like a rolling stone", pa mi prosto bilo žao što ta hrpa ostarelih Engleza nije ranije preuzela ulogu glavnog vokala. Ali i to je zvučalo žalosno kao i prva "bis" pesma "All Along The Watchtower" gde sam očekivao makar dobru solo gitarsku deonicu, ali i to je bilo bledunjavo. Sve to skupa je dovelo do toga da smo napustili koncert pesmu i po pre samog kraja, nešto što ne znam da li sam ikada pre napravio, a da mi je neko rekao da ću otići (pobeći?) pre kraja ovog koncerta...

Dylan je većinu koncerta proveo za klavijaturama, profilom okrenut publici kojoj se nije obratio niti jednom. Mislim da je Dylan jednostavno umetnik čija se dela bolje konzumiraju u intimi svoga doma. Danas on više nije u stanju da pruži živu izvedbu svojih pesama kakvu one zaslužuju.

Setlista:

1. Leopard-Skin Pill-Box Hat
2. Don't Think Twice, It's All Right
3. Tangled Up In Blue
4. Million Miles
5. Rollin' And Tumblin'
6. Tryin' To Get To Heaven
7. Tweedle Dee & Tweedle Dum
8. Sugar Baby
9. High Water (for Charlie Patton)
10. I Don't Believe You (She Acts Like We Never Have Met)
11. Po' Boy
12. Highway 61 Revisited
13. Ain't Talkin'
14. Summer Days
15. Like A Rolling Stone
16. All Along The Watchtower
17. Spirit On The Water
18. Blowin' In The Wind

bane // 27/04/2009