Nikad nisam htela biti punker, novotalasna cura, možda, postpunk-definitivno. Posle pomahnitalog oživljavanja novosadske punk scene iskusni likovi su aktivirali svoje e-mail adrese, telefonske imenike i napravili punk fest, vredan snažne podrške SKC-a.

Iako punk nije nikad ni umro u Novom Sadu, poslednjih par godina se može nazvati centrifugom starog krvnog sistema i infuzija za naš/moj semi-iskusan krvotok. Sam festival je organizovan od strane Zgroa, ako ste čitali Novosadsku punk verziju, to je lik koji stoji iza polovine pisanog i sakupljenog materijala za knjigu. Fest su podržali novosadski studentski kulturni centar-SKCNS, obezbedili ozvučenje, prostor retko korišten, otvoreni bioskop "Podijum" (odmah pored najstarijeg novosadskog kluba Pipinga).

Sama lista izvođača je pravi novosadski meni (Dva minute mržnje, Provokacija, Red Union, Bomber) sa podrškom bendova poput Betonskoh crva, KBO!-a, SMF-a i dva glavna benda po večeri PTTB i Goldblade. Pošto sam virtuelno prodala kartu, omogućiću jednom Beograđaninu da je preuzme po nižoj ceni, nema zarade, provod je najbitniji.

Prvi dan

Sunčani dan, prepun centar grada, te zbog nastupa Josipe Lisac za par sati, te zbog punk festića. U prolazu do Podijuma, na trgiću gomila mladih punkića su već po suncu otvarali svoje prvo pivo za dan. Videh i Betonske crve kako vugle instrumente da ih parkiraju do bine, i pomoćnog člana, druga od druga koga znam sa fotografija. Odmah me i pozdravlja, i on mene zna-virtuelno preko fotografija. To će biti savršen dan, upoznati dosta ljudi koje znam iz viđenja i razmeniti par rečenica.

Pred sam ulaz srećem i basistu Bombera, pozdravljamo se i čujem da počinju za pet minuta. Bend Bomber slušam od prve svirke i svakako su napredovali posebno u gitarskoj sekciji, nakon što su doveli dodatnog gitaristu. Novi gitarista Adam je u opaki garage street punk dodao i metaliziranog zvuka. Nenaviknutost publike na dnevno svetlo uticalo je i na sam bend, kao da su se stideli da animiraju publiku. Novosađani se inače ustežu da se pokrenu na koncertima tokom sunca, još uvek ne znam da li se stidimo ili se pravimo važni da sakrijemo pomenutu osobinu. Nadam se da nije neki vampirluk. Početni bendovi oba dana su svirali za svoje poznanike i najbolje prijatelje, tako da su bili pozdravljeni u intimnom krugu ljudi, aplauzom ljudi, većine sa pivom u jednoj ruci.

Concrete Worms su moćno uradili svoju listu pesama, sa par novih stvari. Crve nisam nikad videla danju, ovakav pravi garage sa potpunom garage opremom-distinktivnom frizurom, raširenim nogama tokom upečatljivih solo delova. Basistkinja Dragana je jedna moćna žena u bendu, koja je dobila najviše aplauza zbog svog stava i načina na koji drži bas gitaru.

Niški iskusni bend Novembar je najviše privukao slušače iz južnijih delova Srbije, kao i vernih slušalaca iz Novog Sada koji su ih bukirali par puta za svirke u gradu. Pesme kao "A ja sam je volio", "Spomenik", "U jutrima je sva istina" ili "Samoća" predstavljaju rock zvuk sa dodacima izuzetnog melodičnog punka. Slikala sam par fotki, jer ipak nisu mi poznati tekstovi pesama.

Novosadski street punkeri, Provokacija, sa iskustvom iz 90-ih i novim povratkom odmah su potom stupili na binu. Svirali su svoje stare stvari " Poverenje je imaginacija","Arivederči", "Stara škola", "Novi Sad via Novi Sad", "Promene", i moja omiljena "Boce". Melodični street punk sa elementima 2 minuta mržnje i pomalo Sham 69, sa opasnom dozom limanskog stava. Njihov album pre mnogo godina "Novosadska verzija" je i bila inspiracija za ime gore pomenute knjige o punku u nas. Negodovanje mnogih, u vidu kuliranja za vreme pesme izazvala je stvar "Šiptar", dok su neki, naravno uvek ima takvih, zdušno se dali u pevanju iste.

Za njima je sledio kultni novosadski punkeraj Dva minuta mržnje na street punk način sa melodičnim refrenima. Njihove stvari su stare kao i ja, a reizdannje starih stvari i onih novih je usledilo ove godine u izdanju SKCNS-a. "Stand Up for What is Right", "Moderna omladina", "Patriota" , "Terorozam protiv dosade" zvuče tako sveže i aktuelne još uvek. Publika u prvim redovima je bila mlada, početnici punkeri koji su imali tu sreću da pazare novoizdani album baš kada su mladi. Za njih Dva minuta mržnje nisu neki olindrali matori bend, nego nešto novo, što su možda i čuli na nekim ranijim snimcima na kaseti. Ovo je bio drugi put da čujem Limance uživo, ovog puta su sa više publike izneli svoje pesme i novi imidž iz Paklene pomorandže su skromnije promovisali. Naravno, nezostavna kao-himna "Liman" je proslavila ovaj deo grada pri kraju koncerta.

Raspored bednova je bio dobro napravljen, jer svaki naredni bend je imao sve više publike. Mnogi se nisu nadali da će stroga satnica funkcionisati, jer u Novom Sadu sve svirke redovno kasne. Bendovi ne žele da se popnu na binu dok publika ne uđe na koncert, a publika ne ulazi dok bend ne počne da prži prve rifove. To je vrzino kolo undergrounda, koje su, izgleda, organizatori uspeli da prekinu. Ako se bend kasnije popne na binu od predviđenog vremena, imaće kraće vreme da predstavi svoje pesme, i postoji ta loša mogućnost da murija upadne, čim čuje diverzantske zvuke punka posle ponoći u naseljenom delu centra. Da ne bi došlo do pomenute situacije, pevači su pitali sa bine: Koliko još imamo?

Zvezde prve večeri su već i odomaćeni Englezi Piteri i njegovo dete iz epruvete. PTTB sam to veče odgledala po četvrti put, svaki put mi zvuče drugačije, što zbog ozvučenja, što zbog samog prostora. Ovog puta Piteri su podigli masu, ali mi se na momente učinilo da je publika aktivna više među ne-novosadskog ekipom. Ipak mi smo ih ovde videli tri puta. Ovaj nastup je bio drugačiji po tome što su izašli na bis, malo pre ponoći i tako završili najraniji koncert u novijoj istoriji svirki.

Drugi dan

Drugi dan je počeo komplikovanije, jer sam prvo otišla u Rumenku na porodičan ručak pored vode, savršeno vreme i savršeni pogled na sve što se može upisati pod listu priroda. Malo sati spavanja i malo bambusa u krvi, organizovala sam ostatak dana. Nakon što sam ispala iz busa brzim korakom sam se spremila i ispala iz stana, upala u drugi bus i pravac na Red Union.

Naravno zakasnila sam na mladi limanski bend Frontline, za koji čuh da je i dobro što ih ne čuh. U pitanju je bio neoriginalni oi! punk bend, ako ne grešim. Pozdravila sam se sa preživelima od prethodne večeri, fotkala Red Union i čekala Proleće.

Bend Red Union, sa svoja dva LP-a "Rebel Anthems", "Black Box Recorder" i split album sa bendom Sweeper su jedan od najvećih lokalnih bendova u poslednjih 5-6 godina. Momci svoje snimke u opštem haosu na domaćem terenu izdavaštva poslali su u Nemačku i tamo objavili oba albuma za Bandworm Records. Ovaj četverac najbliži su zvuku The Clasha, Stiff Little Fingersa, podržava antifašističke akcije u gradu i akcije protiv ostalih zala kiča i šunda. Pevač Daško sa svojim ironičnim citatima o dnevno političkim događajima između pesmama je zasmejao prisutne prijatelje, verne slušaoce i fotografe. Pesme sa repertoara je podelio na kosovski i postkosovski ciklus, sve sami poznati punkerajski ali i intelektualni stihovi. Stari sindrom je opet savladao prostor-više ljudi sede ispred na trgiću, pored ili u fontani, nego što ih ima unutra. Stvari kao što su "Student radio" o kvazi urbanoj i uber-arty muzici, "I Hate Girls Like You"o neobaveštenim fensi devojkama i, naravno, obrada od Leonarda Cohena "Partisan". Tu je novija obrada od Specialsa "Rat Race"o besomučnom trkom za lovom. Red Union su moj, da kažem, omiljeni novosadski bend, najverovatnije zbog cele The Clash priče, a i zbog činjenice da je tarzanenglish daleeeeko od njih. Četvorka je iskusna u englishu, izdavanju fanzina na engleskom Scabzine, te zbog turneja a i zbog neumornog slušanja ploča/kaseta/diskova sa r"n"r i punk lektirom.

Posle sam dočekala i Proleće, iako je počelo još u martu. Novosadski malo drugačiji HC sastav je proslavio svoj...dvadeseti? rođendan pred proleće. Proleće su me, iskreno, plašili sa svojim zakucačkim pristupom i pevačem sa čudnim pokretima na bini. Tekstovi pesama su malo, ili malo više morbidni, navešću samo naslove "Katran jama", "Leptirić", "Snegovi", ali sviranje je opasni hardcore sa neobjašnjivim elementima...minimalizma. Snimih njihovu pesmu "Snegovi" video i audio putem.

Pred putešestvije do šanka sa čudnim socijala cenovnikom, bez kole, super čašama za vino, zbunjenim/smotanim konobarima sretoh druga koji je kulerski sedeo na stepenicama. Tu smo pričajući dočekali i sledeći bend S.M.F. u narodu poznat i kao Sick Mother Fuckers. S.M.F. su HC metal bend sa uvrnutim tekstovima, taman lepo leglo posle Proleća (meni ne). Prvi album je konceptualno urađen kao nesuđeni soundtrack kultnog filma "Maratonci trče počasni krug", otuda i ona pesma "Dalje nećeš moći".

Sledeći na binu se penju KBO! Bend koji u Novom Sadu niste mogli videti uživo od 2001. čini mi se, ispravite me ako grešim. Ne računa se slika na omotu albuma ili tako nešto slično. KBO! kao zvuk one žabe iz crtaća što je izvade iz kutije pa posle peva ko luda fred-asterovske hitove sa sve cilindrom i štapom. KBO! su bili odlični za fotografisanje zbog frontmena na bini i njegovog pozitivnog ložačkog stila. Milsila sam da neću uspeti da izguram više od tri pesme sa celim tekstovima, iznenadila sam sebe doguravši do pet. Razlog zašto ih nismo davno videli ovde je možda što nisu bliski zvuku novosadskog punka, ali ne vidim kakav bi bio problem poslušati malo melodičnog "prljavog" punka.

Nedugo zatim su sledili i Goldblade, bend veoma nepoznat na ovim prostorima, poznat meni npr. preko myspace.com gde sam uspela pre svirke da poslušam par pesama sa njihovog profila. Mančesterski punk/rockabilly bend je neverovatan na bini sa sve opakim šarenim tetovažama, rockabilly cipelama sa visokim đonovima, energičnim članovima benda. Pevač benda na bini izgleda kao nova genetička manipulacija HC pevača prijatnog vokala, ali i suviše podseća na Johnnyja Rottena po načinu na koji stane na kraj bine, prisloni šaku na uvo i doziva publiku da bude glasnija...jer ne čuje. Izuzetan energičan nastup praćen je skakanjem sa bine i odlaskom do publike na malo ćaskanja, rukovanja...

Iako publika, većina njih, nije znala pesme, pevač John Robb (koincidencija?) im je pomogao. Otpevali su neke od sledećih (imena pesama preuzeto sa www.myspace.com): "Psycho", "Fighting in the DanceHall", "Do You Believe in the Power of R-n-R?" kao deo kvejkerskog pričešća/transa sa publikom, nezaboravno. Publika tokom njihovog koncerta se polako razilazila, nije mi bilo jasno da ako pesme nisu poznate, treba otići i ne čuti nešto novo. Ipak je pomenuti John tvorac raznih termina u muzičkom novinarstvu (npr. brit-pop) i autor mnogih ranih članaka u NME-u i, što negde pročitah, autor veoma ranog intervjua sa Nirvanom. Poznat vam je taj bend Nirvana?

Predivan koncert, proprema za punkerski EXIT ove godine, mislim da onakav festival koji pripada svima, kao takav neka bude i To Be Punk Fest...I EXIT. Samo neka bude underground i raznovrsno.

jelenaska // 12/06/2008

> vidi sve fotke // see all photos