Premda su izveli samo jednu neimenovanu skladbu u trajanju od skoro sat vremena, zagrebački eksperimentalni trio Azot su oduševili brojnim idejama malobrojnu publiku u golemoj dvorani.

Sva sreća što je ovaj koncert počeo u nezavidnih 23,40h jer bi ga inače propustio. Naime, od mojeg prijatelja i kolege novinara Darka Vrlca koji momentalno živi u Zelini dobio sam informaciju da će se ovaj koncert održati u SC-u. I dođem ja tamo, a portir na ulazu u dvorište me ne pusti unutra. 'Ehe-hej momak, kuda ćeš? Pa, na koncert... Ma, kakav koncert, nema tu nikakvog koncerta, ajde, briši prije nego što ne pozovem policiju...' Hm?! Pa, kaj je sad to... Onda ga nazovem i pitam nije li dobio krivu informaciju u vezi datuma, a on nakon nekih 10-tak minuta javlja da se zeznuo, te da je koncert u SKUC-u, u dvorani Pauk. Izem ti život i gluhi telefon... A kad sam došao ispred Pauka, ti bokca, pa tamo nije bilo apsolutno nikoga. Ili sam ćorav, ali nigdje nema niti plakata, niti bilo kakve najave za ovaj gig. Pa kaj je sad ovo? Skoro sam se okrenuo i pokupio doma, već me počeo hvatat bijes da me to moj frend nije dobro potegnuo za nos. Ma, ne može biti. Prvi april je prošao, ali sam za svaki slučaj ipak pogledao u kalendar. Jest, fakat, prošao je prije mjesec i 22 dana... Nakon kompromisa dal' da odem ili da za svaki slučaj još malo pričekam, evo dolazi neki momak od zaštitara i kaže da će ipak biti nekakva svirka, ali on nema pojma kakva jer je upravo došao u svoju večernju smjenu. Otvorio je dvoranu, a unutra neki momci i djevojke metu pod, skupljaju razbijene boce, ali na pozornici nema ničega, a k tome niti šank ne radi jer nema za koga raditi. I onda, nakon nekih pola sata, mic po mic stiže publika. Mala, ali probrana, taman da sjedne za onih dvadesetak stolica koliko ih se nalazi iza paravana. Na pozornicu izlaze trio AZOT, nose tri visoka barska stola, laptop, sampler, gitaru, te na omanji stolić stavljaju nekoliko metalnih ovalnih posuda različite veličine i još neke predmete koje nisam odgonetnuo šta su, ali sa zveckanjem po njima su otvorili svoj koncert. Taj zvuk što su ga proizveli lupkanjem po metalnim posudama je zvučao vrlo eksperimentalno, baš onako za Bijenale. A potom su uključili svoje samplere, elektroniku i gitaru i izveli jednosatni zvučni performance bez pauze. U tom programu su spojili ambijentalnu, gitarsku noise, elektro-industrial i eksperimentalnu glazbu u fantastičan zvučni kolaž brumova bez ritmova i melodija, ali s obiljem harmonija i psihodeličnih ambijentalnih detalja. Budući da se radi o troje izuzetno hrabrih glazbenika koji kroče u teritorij blizak izvođačima poput Lustmord, Merzbow, Throbbing Gristle, 16 Bitch Pile-Up, Timelles Pulse Quintet, eksperimentalnih Black Dice, Demons... itd., njihov osnovni poriv za stvaranje glazbe je isključivo vlastito zadovoljstvo što stvaraju posve netipičnu glazbu koja je za naše domaće pomanje avangardna i ekspresivna. Možda i nije tolko eksperimentalna, ali je u svakom slučaju ekstravagantna, definirana i strogo zacrtana u njihovoj mašti, te je znaju ispoljiti na najbolji mogući način. Pojedini dijelovi su me podsjetili na Sonic Youth "Diamond Sea", te je ovo što su večeras izveli bilo je daleko divlje i brutalnije od onoga što su prezentirali u polukružnoj dvorani &TD u sklopu festivala Žedno Uho, 29.IV 2008. kada su nastupali sa lucidnim Amerikancima TO LIVE AND SHAVE IN L.A i zagrebačkim eksperimentalnim industrial noiserima OWIE POCKSHULL.

Puno pažnje su posvetili detaljima i sitnicama, mnogim efektima i minimalističkim nadogradnjama, tako da su proizveli genijalan zvuk i bez obzira što je svirka održana pred šačicom publike s pravom se može reći da je ovo bio jedan od najkreativnijih ovogodišnjih domaćih koncerata u prvoj polovici 2008. Bravissimo! Slušati i gledati. Pravi hedonizam za uši.

horvi // 25/05/2008

> vidi sve fotke // see all photos