Jedna od osoba s kojima sam oduvijek htio popiti pivo je BIGor, gotovo legendarni slovenski organizator, novinar, bubnjar...lista njegovih aktivnosti je poduža i širi se. Teško će se pojaviti netko s toliko volje i entuzijazma. Da ne duljim sad, za vas koji niste čuli ili upoznali Igora, ovo bi mogao biti zanimljiv razgovor, u kojem ćete se malo zapitati o razlozima kako to da već niste čuli za njega i kako to da mislite da se u maloj sredini nešto ne može. Nama ostalima će ovaj razgovor izmamiti osmijeh, i ponosno ćemo očekivati slijedeći susret s njim. Ja samo napominjem da su boldiranja njegova, i da namjerno nisam intervenirao gramatički u tekst.

Igore, kako si ovih dana?
Uf, zajebano! Sam prema kraju pisanja knjige o Novom rocku, koji se dešavao od 1981 in 2000. godine u Ljubljani, u Križankama. Uz YURM i Suboticu je bio to jedan jačih festivala u bivšoj Jugoslaviji odnosno u ovoj, našoj regiji, kao što sad kažemo. I hrvatski bendovi su svirali na njemu: Film - 1982, Haustor - 1983, Dorian Gray - 1984, Roderick i Grć - 1987, let 3 i Grad 1988, Majke - 1989, Regoč i Overflow - 1991 i tako dalje da ne dužim. Kao što je zabavno se baviti sa proščlošču, je i zajebano ali moram to završiti pre Art & Music festivala!

Hm, a odakle da počnem. Ti si po povratku iz Rusije upao u priču o punku...da počnemo od toga. Kako se danas prisjećaš tog perioda?
Da, kao klinac sam živeo sa starcima u Moskvi, onda smo se 1984 vratili. Ali več kad sam bio u Moskvi sam znao za punk. Imam starijeg brata, osam godina je razlike, i on me je uvalio u ovo govno od rokenrola. Skupljao je ploče i ko klinac sam slušao uz njega ploče i nezavestno primao informacije: Rolling Stones; Emerson, Lake & Palmer, Animals, Rick Wakeman, Frank Zappa. Eagles. A kad sam boravio u Moskvi, od 1978 i 1984, i kad sam dolazio kuči na raspust več su se vrtili Sex Pistols, Pankrti, Azra, Clash i svašta. Kao što je moj brat diskofil, tako ču i ja biti - sam rekao. Počeo sam skupljati ploče, a najviše što me je privuklo kod punka, to je bila na jednoj strani energija, a na drugoj poruka. Školovao sam se u sovjetskoj školi, tako da jako dobro znam šta smo smijeli i šta nismo smijeli, uopšte nije bilo i njima tako gadno, kako često slušam danas priče o socializmu, odjebi! U razredu je bila anrahija, a nosili smo svaki dan rutice i značku Lenina, učili su nas o komunizmu, kakav bi moral biti, i o njegovim junacima. A punk mi je pružio drugi pogled, da nešto nije u redu. Pružao mi je baš tu anarhiju iz razreda.

Slovenija je uvijek bila korak ispred od ostatka kulturne Jugoslavije, pa si tako i ti promatrao slovenski underground...Zanima me kako ti gledaš danas na taj period pred sam kraj nekdašnje države, kako je tebi bilo tih godina u Novoj Gorici/Ljubljani?

Pa da, kad skupiš poruku i energiju, onda se ti valjda otkači, a posebice u gradu kao što je Nova Gorica. U susednoj Gorici nije bilo više one trgovine gdje je moj brat nakupovalo brdo odličnih, izvanserijskih ploča, ali svejedno je bila koja druga. Putovali smu u Udine. A uz to se je baš 1984 otvorio i klub CRMK u Šempetru pored Novi Gorice, gdje sam odrasao. Bio sam sve - čistio pod, prodava piče za šankom, didžej, spremao slušaone, počeo raditi fanzine za klubske tematske slušaone, organizirao svoj prvi koncert (CZD, Masaker i Božjast), video The Ex i Membranes, Ekatarinu Veliku i Partibrejkers, Disorder, jako zanimljiv holandski bend Oh'Dev, Otroci socializma, Disciplinu kičme, svašta. Brat me vodio na koncerte u Ljubljanu - u stvari, poveo me je na moj prvi koncert. To je bilo 1984 na D.O.A. i UBR, a onda su slijedili Sonic Youth, Exploited, UK Subs, Novi rocki. Eto, tako lijepo se prisjećam tog perioda. U zraku je bio neki miris, svaku novu ploču smo očekivali sa nestrpljenjem. Bilo je nešto. A sve je bilo više prijateljski, puno nekog pozitivizma. Tad sam se spoprijatelio sa brdo ljudi iz cele YU, bio u vezi sa njima preko pisama i slično. Možda tako mislim, jer smo tada bili mladi i ludi, pa nismo toliko kontrolirali svoj mood. Desile su se fantastične stvari, Slušaj najglasnije odnosno Zdenko je napravio pravi bum. Ali ne volim biti nostalgičan, jer danas živimo, prolazi trenutak kojeg ne smemo žaliti. Ali spomenuo bi i sledeće. Slovenija je bila korak ispred ostatka Juge, danas ne više. Ne mogu se složiti da smo još uvijek!

I onda poslije rata, ti dolaziš na Radio Študent.
U stvari 1989, kad sam došao studirati u Ljubljanu. Radio sam nekoliko mjeseci, u muzičkoj, a i malo u političkoj redakciji. Posle pola godine sam ustanovio da moram otiči i puno toga preslušati i naučiti se. Super mi je došlo društvo oko fanzina D'Iks, iz kojeg je nastao Rock Vibe. Počeo sam vrtjeti muziku u B-51, napravio nekoliko emisija Overload sa prijateljem Karlotom. Sve više sam ulazio na radio i baš konkretno, redovito počeo raditi negdje 1992. Onda sam bio od 1993 do 1995 muzički urednik, 1995 sam krenuo sa svojom emisijom Garbage rock, sa kojom sam završio 30.12.2002. Malo zbog obaveza na TV Slovenija, gdje sam bio urednik muzičke emisije Sobotna noč, malo zbog toga, jer se emisija Garbage rock ispjevala sam je završio. Još danas sam njegov suradnik i super mi je, kako god ga češče gasim.

Ubrzo i počinje tvoja promoterska aktivnost, doveo si hrpu odličnih bendova u Ljubljanu. Ja se jako dobro sjećam tih odlazaka u Ljubljanu, koji su bili prave male svetkovine. Ti i Monika...Spasili ste na neki način garažni rock u HR, hehe.
Pa, dobro, hvala, hvala! Sa mojom dragom Vivom (životna suputnica, teško ih je sresti odvojeno, op.touni) smo počeli dovoditi bendove iz jednog razloga. Sredinom 90-ih smo skoro svake druge sedmice bili na putu u Beč, u Munchen, u Graz, odlazili na koncerte sa prijateljima. Tako smo išli i na Mule, bio je i Dražen Valentič pored, tad je objavio intervju u Heroini Novi sa njima. U glavnom, posle koncerta počeli mi priču oko piča sa Mule i završilo je tako da smo postali prijatelji. Oni su obečavali da če sledeći put sigurno stiči kod nas, a mi da čemo to organizirati. I desilo se! Prvo, oficialni koncert u MKNŽ u Ilirskoj Bistrici, a sledeći dan zbog Prestonovog zabranjenog ulazka u Austriju i ilegalni u Ljubljani, u B-51. Prek tog koncerta smo došli u kontakt sa Jonnyem koji još danas fura agenciju CNL, a preko nje do nekih omiljenih Touch & Go bendova - Killdozer, Kepone, Delta 72 i drugih: Sleater-Kinney, Labradford, Bruce Gilbert, Rocket From The Crypt, Blues Explosion... Koji ti je od tih bendova ostao u posebnom sjećanju, za koji si rekao sam sebi da si baš zadovoljan što si ih doveo?
Ne mogu reči da svako, neke sam sigurno i zaboravio navesti. Ali drago mi je bilo raditi Mule, kasnije 2000. godine smo sa Vivom išli u posjetu Prestonu u New Orleans. Onda Killdozer, dva put, još danas smo u kontaktu sa Michaelom. Baš mi je bilo smiješno pre nekoliko nedelja, kad nas je pitao dali se nam čini dobra ideja da če Killdozer svirati u 9. mjesecu na 25 godišnjici Touch & Go. Šta da mu kažem? Mrzim reunione?! Ma, idi, kako da ne, hehehe. U sječanju su mi ostali posebice oni sa kojima smo postali drugovi, prijatelji. Žao mi je što sam izgubio vezu sa dečkima iz Kepone. Oni su me u živo toliko skinuli na dupe, nisam mogao verovati. Ploče uopšte nemaju tog udarca. A super su ljudi.

Kako si prošao financijski?
Poslovna tajna, hehe! Ma ne, nikako smo prošli! Mislim da smo jedan ili dva koncerta pokrili. A jedan (pogodite koji?) je nekako sve stavio na nulu i onda smo prestali raditi, hehehe, ali stvarno! Dosta nam je bilo toga, da moramo platiti dvoranu i brdo nekih troškova, a onda vidim da prostorija gdje smo radili koncert navodi naš koncert ko dio svoje produkcije na podlozi čega traže subvencije kod države i grada. Dosta! Ustanovili smo da je bolje imati sve one troškove oko putovanja u Beč, Munchen na koncert, nega dovoditi si bend u Ljubljanu i još se nervirati zbog svih mogučih stvari i sam okoline.

Tu dolazim i do uloge slovenske države u cijeloj priči. Opet moram spomenuti "korak ispred"...Zanimljivo je iz hrvatske perspektive pratiti taj utjecaj pop/rock kulture na društvo. Kako se to tebi čini danas, jesi zadovoljan učinjenim?
Joj, pa smo stigli. Situacija je gadna. Kao član komisije za muziku na ministarstvu za kulturu vidim svašta. Ako neki pronađu ovaj intervju sigurno če objaviti koji citat, ali! Problem koji postoji je u tome da još uvijek postoji slavna podjela na klasičnu, tradicionalnu muziku i na ostalo, u što ubrajam i jazz, i etno, i rock, i techno, i pop...... Što znači da je več u početku situacija nejednakopravna. Onda podjela na državne i privatne radi svoje, da ne govorim o tome da se veči dio popa/rocka i ostale muzike naprosto gura u komercialu. Največji problem koji vidim je u infrastrukturi. Ljubljana jako dugo nije imala normalne koncertne dvorane, za tisuču ili tisuču petsto ljudi. Pre vremena se je otvorila Cvetličarna koja je napunila tu rupu. Što ne znači da se tamo redovito dešavaju koncerti. Dogodila se je rupa kada nije bilo koncerta za veči broj ljudi, a s time je i palo zanimanje za koncerte kod mlađe generacije. Valjda če iči na rave party, gdje ima milion ljudi. Izgubila se kultura posječivanja koncerta, koji su sada na nivoju klubova. I baš na ulaganju u infrastrukturu in na rješavanju problema oko prostora, pa bila to Metelkova ili što drugo, bi trebalo raditi. Uz to bi trebalo razmisliti o mogučnostima udruženja kulturne i socialne politike. Sam vidiš, da nisam nikako zadovoljan učinjenim. Moram još dodati, kad smo radili sa Vivom koncerte pod etiketom Garbage Productions smo imali pravilo: ništa ne uzimaj od države! Možda malo naivno ali iskreno!

Ovo mi je prilika da te malo priupitam i za Ilirsku Bistricu, gdje sam se ja osobno najbolje provodio na ovim prostorima. Koje je tvoje mišljenje o slovenskim rock-klubovima i, općenito, gdje je danas okej?
Spomenuo si me još na jedan problem. Krajem petog mjeseca je počeo važiti novi zakon o društvima kod nas, koji je napravio neverovatnu štetu, koju čemo tek osjetiti. Ima nemalo klubova koji su se zbog tog zakona morali zatvoriti, jer nisu smjeli više prodavati piča, ako za to niso ovlašteni. To naime ne smeju više raditi društva. Tako se je pozatvaralo nekoliko klubova, Metelkova u Ljubljani i Pekarna u Mariboru imaju probleme sa tim. Neki klubi riskiraju, neki su zatvorili šank. Strašno! U posljednje vrijeme baš ne krečem puno po slovenačkim klubovima ali koliko čujem je jako dobro u Muskoj Soboti, u Škofji Loki imajo super kluba Rdeča ostriga, u Sežani, Nova Gorica ima konačno Mostovnu. Ali ni jedan od ovih klubova nema one face kao što ju je imao MKNŽ ili B-51 ili CRMK ili..... bar meni to fali.

Ti si ostavio traga i u glazbenim časopisima, fanzinima...
Pa još ga, od toga u stvari živim. Posle D'Iks/Rock vibe i Radio Študent sam počeo raditi za novine GM, koje su danas Muska. Pišem za dnevni časopis Dnevnik, za studentsko-akademski list Katedra, sa Igorom Vidmarom i Janezom Goličem vodim emisiju Drugi val na drugom progamu nacionalnog radia svake nedelje i još se nađe.

I tako dolazimo i do Štirje pravi dedci. Jel taj album tek sad objavljen, koja je priča oko četvorice?
Da, posthumno. Radili smo od 1997 do 2002-3 i baš na kraju smo snimili ovaj material, kojeg smo stavili u ladicu. Onda smo čuli prošle godine da postoji neki raspis od grada Ljubljana za nova izdanja, se prijavili, dobili novac sa kojim smo pokrili troškove izdanja i tako se je stvar objavila. Drago mi je, ali za mene je ova priča završena i ako me ostali dedci nagovaraju da bi ponovo svirali. Hehehe, kao što sam več rekao, mrzim reunione i ako nismo nikad oficialno raspale. Dali smo uopšte oficialno postojali? Pa jesmo, napravili smo tih 50-60 koncerta od kojih su mi ostali u najbolji sječanjima koncert u Djurdjevcu, kad smo tamo prvi put svirali sa Karpis i Lunar, u maloj birtiji gdje smo u vrijeme koncerta srušili stage sastavljen od klupa, onda koncerta sa Fugazi u Ljubljani i ludi nastup na Sotočju kod Tolmina kod rijeke Soče gdje se je na našu muziku pobunila priroda, vetar je po rijeke tako zaduvao da se je na plaži od peska gdje smo nastupili digla takva prašina uz našu razvučenu stvar da smo svi poludjeli, i mi i publika. Hehehe, možda se je probudio duh mojeg pradjeda, koji se utonuo u Soči!

Snimio si i dokumentarni film o Pankrtima. Kako je bilo i postoji li još neki dokumentarac o rocku, to je sad postalo baš zanimljivo, u svim bivšim republikama ima solidnih filmova...
Da, sa užom ekipom /režiser Igor Zupe, koscenaristica Barbara Kelbl, izvršna producentka Viva Videnović, onda Viki Bertoncelj, Marko Turšič, Bojan Jantol, Jure Plešec/ smo to napravili. Bilo je zabavno ali i jako naporno. Svu stvar smo tako zvano od početka do kraja napravili u manje nego jednoj godini. Važno je bilo da smo imali ideju, da smo znali kako je izvesti i tako je nastao naš LP film. Na jesen se spremamo krenuti sa njim i na Hrvatsku. Sada smo bili več u Motovunu. Što se tiče ostalih bih spomenuo filma Podgorška o ameriškoj turneji Laibach. Pre vremena su me snimali za dokumentarac o Polskoj malci ali posle toga ništa. Da, zanimljivo je koliko dokumentaraca se pojavljuje u posljednje vrijeme. Sigurno je stvar pokrenulo Srijetno dijete, ali i neka tražnja za prošlošču, ali opet, ono što je nostalgično, to nema glubljeg utjecaja. Moj lični stav kao što je i kod knjige da to ne radim zbog nostalgije, nego zbog toga, jer ima premalo dokumentiranog materiala o dešavanjima, a mislim da se možemo danas, kako god bila drugačija kapitalistička vremena, puno naučiti. Gdje je sav taj angažma i angažiranost? Sve mora biti zapakirano, ma odjebi! I vani se je pojavilo puno novih dokumentaraca o Minutemen, o Roky Ericksonu, o Monks, o Jeffreyu Leeju Piercu i puno toga.

Kako ti se čini situacija na slovenskoj sceni danas, koji su tvoji favoriti?
Baš danas sam išao kupovati ploču od slovenskih metalaca Noctiferia za mog prijatelja Lindsaya (čekirajte njegov super blog). Ploča mu treba za nečaka i kako ovih dana ne radi metal trgovina, jer su ljudi radili Metal Camp, tako sam otišao u smrdljivi BTC, ogromni trgovski centar. Obišao tri prodavaonice ploča uz ostalo tehniku, šminku i slično i ustanovio da moram čekati prijatelja Doblekarja iz trgovine da se vrati sa Metal Campa i je otvori da mogu kupiti tu ploču. U posljednjih nekoliko godina uopšte ne kupujem više ploča u našim dučanima, tako zvano bojkotiram ih. Šta da radim, ako svi izbule oči kad ih pitam dali imaju na primer.... Ma, domaču Noctiferiu sam tražio po dučanima, pa je nisam našao. Kad mi pruža internet toliko muzike, toliko boljih i jeftinijh trgovina, gdje se mučim šta ču izabrati, šta ču onda raditi u našim trgovinama. Slično postaje i sa koncertima. Ne da se ništa ne dešava ali Ljubljanu nekako prolaze i obilaze dobre i odlične grupe koji me zanimaju. Što se toga tiče je sada Zagreb prešao Ljubljanu, sigurno! A i Beograd! U petom mjesecu sam bio na All Tomorrow's Parties u Engleskoj sa prijateljima i često me je na tom festivalu, gdje su svirali Oneida, Tim Kerr sa svojim bendom Total Sound Group..., Yeah Yeah Yeahs, TV on the radio, Mudhoney, Scientists, Flesheaters, Devendra Banhart, Jon Wahl, Bood Brothers i mnogi drugi, u glavnom, često me je prošlo pitanje koliko ljudi bi došlo na njihove koncerte u Ljubljani, koliko ljudi u stvari uopšte zna za sve ove bendove. Da nisam neki elitist, ne, marginalac, hehehe? U glavnom, hoču da kažem da danas nema toliko informacija na kojim se je izgradila ona slavna ljubljanska i slovenska scena. Nema normalnih trgovina sa pločama. Imaš Radio Študent, imaš jedine muzičke novine Muska uz Frku, koja mene, a boga mi i puno ostalih glasbofila uopšte ne zanima, imaš nekoliko emisija na radio stanicama ali sve je to više ili manje sa strane, nema nekog jačeg utjecaja. Neki bi rekli da se je zato revitalizirala slovenačka scena zadnjih nekoliko godina, da se opet pijeva na slovenačkom ali i ono što vrijedi je negdje na rubu, bez utjecaja na društvo, na klince. Kad se samo sijetim ovog Exita na Metelkovoj, skupilo se ne znam koliko tisuča ljudi. Pa gdje su svi ti ljudi kad se dešavaju drugi koncerti na Metelkovoj ili u Ortu. A boga, dobro da ih i nema, jer kad sam gledao Bambi Molesters toliko me je iznervirala publika koja uopšte nije slušala koncerta, trčala je lijevo i desno, "E, vidi ga! Ajmo kod njega!" Pa, ljudi, bend vam svira! Zanimljivo, ali nešto mi smrdi u posljednje vrijeme.... A moji favoriti su Muškat Hamburg, N'Toko, Srečna mladina, Mef & NOB, Dr. Zero, Hic Et Nunc, Veryused Artists, puno nade ulažem u The Lift, Real Things, na sreču ima još bendova.

Bićeš član žirija u Puli, na Art&Music festivalu...Opet.
Da, i ako sam si pre nekoliko godina rekao da to neću više nikad raditi. Nadam se da se neću zbog toga opeći. Ali kako smo radili na izboru polufinalista i cela atmosfera oko toga mi daje energiju. Ne žalim ni za jednim bendom kojeg smo izabrali. OK, ako bi bilo po mome, onda.... Ali žirija ima više članova i ako se napravi tako složan konsenz, bez frka i neke nepotrebne napetosti, onda je sve na dobrom putu. Očekuju nas tri opasna dana. Jedina stvar što se mi ne sviđa je to da se istovremeno dešava Viva La Pola i to skoro preko puta. Ali o tome ču se izjasniti na okruglom stolu.

tonisaric // 02/08/2006