Odmah na početku - ovo je bombetina od albumčine!

Branko Radaković, rođen u Paraćinu 1982., danas poznati režiser (snimio od 2006. čak 37 filmova!, između ostalih i dokumentarac o Limunovom drvetu), umjetnik, glazbenik i književnik, ne može se sjećati onog zlatnog perioda jugoslavenskog punka i novog vala poput mene koji sam ga doživio i proživio kupujući kao klinac-tinejdžer ama baš sve ploče od 1977. do 1983/4 (a i kasnije), ali se na ovome njegovom debi albumu itekako osjeti da je to naknadno proživio upijajući gotovo sve vitalne karakteristike Azre, ranog Filma, Pankrta, prvog albuma Prljavog kazališta, Pekinške patke, Parafa, Idola, Električnog orgazma (prva 2 albuma), EKV, pa i Patrole i Zvijezda, te još mnogo toga. Ali najbitnije jest da je njegov zvuk s kompletnim živim bendom nabrušeni punk/new-wave kakvog su slušali i upijali upravo navedeni izvođači, elem, proteže se od elemenata The Clash s albuma "London Calling", Ramones, New York Dolls, The Jam, The Stooges, Pretenders, The Fall, odnosno onog stila prije hardcorea i vokalnih crustova. Dade se primijetiti i kontura klasičnog rocka s progressive karakteristikama u ponekim skladbama (najdulja "Nađi se", čak 6 minuta), no daleko najefektniji je njegov lirski izričaj koji je od početka do kraja ogroman socio-politički diskurs s inteligentnim šamarčinama konstruktivne društvene kritike kakvu se nisu usuđivali izbacivati niti Štulić, a niti bilo tko iz spomenute ex-Yu plejade jer je vladala komunistička cenzura, pa su se rockeri i mnogi umjetnici služili dovitljivim sistemom pokojnog Danila Kiša koji je rekao da je 'cenzura blagotvorna jer primorava umetnike da se služe sofisticiranim načinima kako bi predočili svoju misao'.



Branko je, na svu sreću lišen takvih sofistikacija pa direktno lupa iz glave pljuske ko' od šale za koje se nekad išlo u najblažem slučaju guliti par godina na Goli otok. On kaže u uvodnom himničnom punk-rock komadu "Deo sistema" niko nikom ne veruje, niko neće ni da proba, svako bi da izostane, svako bi da ostane - deo modela - ne želim da budem deo sistema!'. U, ti bokca, da je to otpjevao bilo koji punker, novovalac, rocker ili ispisao bilo koji novinar, književnik, te da se ovako izrazio neki umjetnik u vrijeme bivše Yu, ne bi dobro prošao pored ažurnih aparata društvene bezbjednosti. Nadalje, Branko srčano i odrješito secira i analizira ama baš sve osnove društvenog poretka raspredajući kratke i jezgrovite reference na propagandu ('oni znaju šta je sreća, oni znaju vašu dušu, oni znaju vaše srce, zato nek' vam uzmu sve', odlična "Marketing" u stilu Orgazma s albuma "Lišće prekriva Lisabon"), političkim gnjavatorima koji kadra nisu napraviti ništa pozitivno za ljude koji su ih izabrali ('uspešno sve vode dok narod trune/ nemam više volje da nam bude bolje, iza nas ostaje bezlično polje - samo bes - pokreće', "Lažni heroji" i 'dosta smo bili eksperiment, odluči se i razmisli: koji su globalni planovi?', "Autoriteti"). Momčina je, van svake sumnje idealan poligon, ma slobodno ću reći, za tekstove ko' da su ih pisali pokojni Joe Strummer i Mark Edward Smith.

"Ljudi i prava':

'Nikada nisu voleli
Nikada nisu čitali
Uvek su samo glumili
Znali su da će proći

Ljudima bez stava
Brzo se priključuju
Ljudi bez morala
Tako složno svima prete
Pod parolom ljubavi, mira i prava
Njima je najvažnija stvar
Reći im da su u pravu' "Sudija":

'Ne ide ti na ruku sve što si probao
Neko ti stalno smeta, neko ti govori: ti nisi u pravu,
Postoji put, neko je iskren, ne budi tako glup,
Biće sve u redu, samo se prepusti zakonu i redu
I sve će se srediti

On je sudija
On rešava sve
Svoje prljave poslove.
Bolje ti je ćutit,
Ne zameraj se.
On će ti reći
Stvarnost kakva je.

Kome je potrebna etika?
Prepusti se bajkama…
Jer tu je sudija…'

Svaki njegov otpjevani stih otvara brojne asocijacije o ovome nerazmjerno čudnovatom, europski gledano nerazumljivom društvu koje funkcionira poput prćije pod vrbom na Balkanu. Njegov inteligentno postavljeni rakurs podbada sve ono loše i trulo u niti jednom momentu ne sugerirajući na patetiku, emotivnu fikciju kojom punkeri obično zaokreću vodu na svoj mlin hedonistički uživajući u vlastitim ego-tripovima banalizirajući s perverzijama i kretenarijama. Ovo je veoma ozbiljan linč medija, politike i općenitog društva prikazujući ga onakvim kakav jeste bez imalo drskosti i nekih loših insinuacija u Radakovićevom leksiku, ali niti onog s pametovanjem oko nečega što bi trebalo biti. Ti njegovi tekstovi točno pokazuju ovo naše izopaćeno društvo onakvim kakvo jeste, ništa se ne preuveličava i ne metaforizira, taman je na nivou, recimo sportskog objektivnog komentatora koji priča ono što vidi i što jeste, a samo jedina sitna boljka mu je tananiji, ležerniji, ne-punkerski vokal, ali, Bože moj, niti Idoli nisu imali neke osobite pjevače, ali su zato imali neodoljivu karizmu na koju je pala cijela bivša Juga. Samo bi se trebao popraviti u tome, sve ostalo je besprijekorno odlično, a kad bi bilo tako, ovo bi od mene bila čista DESETKA!

Naslovi: 1.Deo sistema, 2.Marketing, 3.Lažni heroji, 4.Istina posmatra, 5.Ljudi i prava, 6.Sudija, 7.Autoriteti, 8.Nađi se, 9.Kraj snova, 10.Svemir trena, 11.Ponovo tu

ocjena albuma [1-10]: 9

horvi // 11/08/2018