Karlo je imao tri srca, tri imena i tri života u jednom životu. Stvorio je prvi rok bend u Jugoslaviji, stvorio je sebe kao prvog rok pevača i muzičara Jugoslavije; postao je prva rok zvezda iz Jugoslavije u svetu; pokrenuo je prvu mamutsku rok turneju u Jugoslaviji, prepoznat kao istinska rok zvezda Jugoslavije; i konačno kao kompozitor ostaće upamćen po najboljim ostvarenjima yu rocka.

Zagreb 1940. - 1961.

Crno bele fotografije Zagreba iz 1957. godine kao da otkrivaju sivkastu dušu grada tog perioda. Jednostavna odela, uniforme, fabrike/tvornice i dimnjaci, tramvaji na trgu Republike (danas Bana Jelačića) i oko osam automobila parkiranih naspram lokala sa zavesama. Jedan mercedes s s oznakom (petokraka) H 182 ukazuje na viskoku ličnost koja vozi tu limuzinu. Svuda su skele i nešto se gradi. Grad je u žurbi, završio se veliki rat i dosta posla je ostalo nedovršeno. Nema tu mnogo zabave i luksuza. Doživotni diktator pod nadimkom Tito uzeo je kredite u tom momentu sa zapada i nastavio s izgradnjom samoupravnog socijalističkog društva. Usput je s Čerčilom potpisao da ne zaustavlja na radio talasima/valovima zapadnu muziku, jer se podobrano zadužio, ne baš toliko da mora da sluša, ali dovoljno da dozvoli svakome da sluša muziku koju želi, osim ako reči te muzike direktno ne idu protiv zvanične ideologije.

Radio aparati i bicikl su bili simboli srednje klase Zagreba. Svi su slušali radio. Na Radio Zagrebu, Radio Beogradu i Ujedinjenim radio stanicama Jugoslavije retko se ili nikako puštao rokenrol. Zato su svi slušali Voice of America zbog jazza i nezaobilazni Radio Luxemburg zbog roka. Rokenrol je postao opsesija mladih iz Jugoslavije. Ta muzika se nigde nije svirala, ploče nisu postojale ili su bile izuzetno/iznimno retke, novine o tome uopšte nisu pisale, sem retko u najgorem kontekstu. Rok se u bukvalnom smislu shvatao kao dekadencija zapada.

Karlo Metikoš

U takvom ambijentu odrasta Karlo rođen 8. februara 1940. godine u Zagrebu u muzičkoj/ glazbenoj familiji. Otac Karla Metikoša je imao završenu muzičku akademiju, a majka je pevala. Do Drugog svjetskog rata njegovi roditelji su održavali vlastite koncerte. U kući je stajao klavir i Karlo Metikoš je sa 7. godina počeo da koristi taj instrument uz podršku roditelja i paraleno pohađa muzičku školu. Dakle, 1955. kad se pojavio Elvis, imao je 15. godina, a sledeće godine se prvi put susreće s pravim pločama u rukama: Elivs, Billy Haley, Litlle Richard. Klasična muzika mu postaje dosadna. Karlo postaje loš učenik koji je potpuno fasciniran zvukom klavira Jerry Lee Lewisa, glasom i načinom izvođenja, kao i tada popularnim Fats Dominom. Karlo je te, 1956. godine, izgubio majku, a otac, koji je ostao sam, dao je svaku moguću podršku svom sinu. Sin je želeo karijeru "zabavnog pevača" i 1957. prijavljuje se za Prvi pljesak. "Prvi pljesak" se je održavao u zagrebačkom "Varieteu". Budući da je Karlo nastupio sa rock 'n' roll materijalom morao je sam svirati na klaviru jer su Nikica Kalogjera i Stjepan Mihaljinec odbili da ga prate u ritmu rock 'n' rolla koji je njima još bio nepoznat. U tom momentu sem u Velikoj Britaniji ni u jednoj evropskoj zemlji se nije svirao originalni evropski rok, i tu Jugoslavija nije bila izuzetak. Malo ljudi u Zagrebu je bilo spremno da sluša rok, a da svira niko. Pre Karla pamti se samo da je Ivo Robić objavio 1956. za Jugoton "Shake Ratlle and Roll" ali to je bio zabavnjački jazz, šlageraški otpevan i sem rythm&blues naslova ništa zajedničko nije imao s kulturom rokenrola. Viki Glowatzky (šef ceromonje) mu je pridržavao mikrofon i nagovorio ga da se namaže crnom viksom za cipele da bi ličio na crnca dok je započinjao pevačku karijeru u čuvenom zagrebačkom "Varijetu". Karlo je dosegao finale, što je za njegov nepoznati rock 'n' roll bio veliki uspeh.

Karlo Metikoš se seća: "Svi su pevali "O Sole Mio", "Volare", a ja sam želio pjevati rock&roll". Te iste, daleke 1957. godine, kada se je životni standard poboljšao, Karlo Metikoš je dobio svoj prvi plaćeni angažman. Repertoar se sastojao od pesma Jery Lee Lewisa, Fats Domina i Litlle Richarda. Dalji nastupi su često bili praćeni zviždanjem publike, jer publika nije slušala rock. Karlo se po vlastitom priznanju osećao kao "bijela vrana u zabavnjačkom jatu". No, on je u tom momentu bio još maloletan i njegovo vreme će tek doći. U svakom slučaju bio je prvi Jugoslaven koji ne samo da je pevao i svirao rokenrol na sebi svojstven način - deo pesme je uvek bio original, a deo pesme njegove improvizacije na klaviru i glasu - već i prvi Jugoslaven koji je istinski počeo i da živi rokenrol.

Regal - prvi jugoslovenski rok bend

Nakon rokenrol booma u Americi, u Engleskoj se pojavljuje Tomy Steele 1956. koji je pevao i svirao prvi evropski rokenrol. Sem rokenrola u Britaniji se kao ekvivalent na rockabily pojavio (nije nastao originalno u Britaniji) muzički žanr koji se zvao skiffle s Lonie Doneganom, a skiffle je bio mešavina countryija, bluesa, jazza i folka. Npr. prvobitni Beatlesi su u početku bili skiffle band. U svakom slučaju Brtianija je i po jeziku i po kulturi i po mnogim krvnim vezama bila najbliža Americi od svih evropskih zemalja, bila je prepuna ploča iz Amerike, London su svi posetili, čak i Elvis i to incognito u društvu Tomy Steela, a mnogi su iz Amerike i prašili u Londonu. Ta evropska zemlja postaje u roku svetski relevantna, naročito s pojavom Clif Richarda i Shadowsa. Sem Engleske, scena se formira u samo nekoliko zemalja Evrope.

U kratkim crtama: Holandija 1958. (The Tielman Brothers); Italija 1958 (Adriano Celentano); San Marino 1958 (Litlle Tony, inače prva rok zvezda koja je posetila Jugoslaviju); Francuska 1960 (Johny Hallyday); Nemačka 1961. (Hamburška scena); Poljska 1961. (Czerwono-Czarni); Jugoslavija 1957/58 (Karlo Metikoš, Regali). Ova lista je možda samo malo duža, ali u suštini je ista, rokernol uopšte nije bio previše popularan u Evropi. Ovo je priča o prvom bendu Jugoslavije - "Regal" i jednom od prvih evropskih bendova.

Po uzoru na kvartet "4 M" nastao je tipičan doo wop (vokalna izvedba bazirana na ritmu i bluzu - tipičana za afroameričke zajednice) kvartet "Regal". Dužni smo reći da je i sam ansambl "4M" istorijski bend, jer je njihova ploča iz 1959. otpevana u doo wop žanru bila sačinjena od hitova Paul Anke: "Diana" i "You Are My Destiny"; kao i numera "Buona sera" i "Great Pretender" što je uistinu bilo dosta blizu novog zvuka čija je esencija rock&roll. No, da se vratimo na istinski rok bend. Regal je ustvari, prvi vokalno instrumentalan rok bend u Jugoslaviji, a Karlo Metikoš prvi pravi rok pevač Jugoslavije. Kao i svi evropski rok bendovi u to vreme, nisu imitirali Engleze, već diretktno američku pop muziku, odnosno američki rokenrol. U okviru tog žanra i svojevrsnog pečata tog vremena, Karlo Metikoš će ceo život i da se predstavlja i peva, a estetika i lepota rocka 50-s biće njegov zaštitni znak, čak i u momentu kad su Beatlesi i Stonesi, već prepravili muzički i filozofski pravac prvobitnog zamaha koji je potekao iz Amerike.

S Karlom u grupi bili su profesionalni muzičari: Marijan Braco Makar s gitarom, Ivo Andrijanić i Vlado Bauer, inače članovi čuvenoga kulturno-umetničkog društva Lado. Uz njih kao vokale u muzičkom delu sastava bili su još Damir Barašić zvani Gambi, Slavko Venser na bubnjevima i Zlatko Potočnik na kontrabasu. Ivo Andrijanić se seća da se tad u svetu puno putovalo i da su utisci bili razni, a sama ideja da se stvori vokalno-instrumentalni sastav koji će da imitira američku pop muziku došla je u vozu koji je saobraćao između Istambula i Zagreba. Marijan Makar se seća da je u Kairu prvi put čuo Pleterse - "Budući da smo do tad imitirali narodno pevanje, pokušali smo da imitiramo američku pop glazbu".

Regal je vežbao pet stvari godinu dana da bi se prikazao pred publikom. Prvi nastup imali su 23. decembra 1959. godine. Prodato je oko 800 ulaznica u Glazbenom zavodu u Gundulićevoj. Svih osamsto ljudi koji su tamo bili samo su slušali muziku, niko nije plesao jer su prvi put slušali rok muziku s električnim gitarama na bini. Dotle su ansambli kao solo instrument isključivo koristili trubu, saksofon, ali nikako gitare. Prvi veliki nastup i prvi veliki hit "Passion Flowers" zbog kojeg su pet puta morali da se vraćaju na binu i ponavalju pesmu dok nije dosadila i njima i publici. A taj čin je jako bitan jer je počela da se formira i prva rok publika Zagreba u sali Galzbenog zavoda. I ranije je Karlo svirao rok, ali sam, no ovo je bio ozbiljan ansmbl koji je svirao pred mnogo ljudi.

Posle glazbenog zavoda pokušali preko audicije su da nastupe u Varijeteu, jer je Karlo silno želeo da tamo nastupaju, ali nisu uspeli. Međutim, dobili su preko "Estrade" neke druge mogućnosti, pa su npr. gostovali u Rijeci. Na jednoj večeri ih je čuo partizanski heroj i šef Ljubljanskog jazz orkestra, kompozitor i aranžer - Bojan Adamič. Pozvao ih je u Ljubljanu i tad su prvi put nastupili na televiziji. No Karlo je ipak nekako uspeo da svira na Jadranu. Na tim gostovanjima Karlo Metikoš je upoznao više francuskih turista koji su mu preporučili da okuša sreću u Francuskoj, a neki su mu čak ostavili i adrese. Karlo je pokušao da kroz estradno zabavnjačko tržište provlači svoj rok bend i svoje rok pevanje. Jer, jedina mesta gde je mogao da predstavlja svoj rokenrol, su bile scene gde su se svirali šlageri, evergreen i jazz. I što je najvažnije, gde je dolazila publika koja je slušala pesme u žanru šlagera, balada, a toj publici je rokenrol bio prilično stran. Morao je uistinu da se potrudi da na bini bude zanimljiv publici sa svojom potpuno nepoznatom i stranom muzikom i pesmama koje niko nije ni pevao ni znao. Tera incognita.

I 1959. i 1960. je i dalje bilo prerano da se živi rokenrol i naročito teško da se živi od rokenrola. Pedesetih godina je Jugoslavija imala najbrži privredni rast u svetu zbog silnih kredita i turizam je tu zauzimao značajno mesto. Poreč je od starta izgrađen kao internacionalno odmaralište na Jadranu gde su u luksuznim hotelima letovali gosti, uglavnom iz Zapadne Evrope. Ti turisti su dolazili iz nekih zemalja Evrope gde je već postojala rok scena, kao npr. Francuska, i ti gosti su bili konzumenti rokenrola. Dakle, javila se potreba da na Jadranu neko svira rok muziku za strane goste. Tako je klub Mediterano iz Picala kod Poreča otvorio 1960. vrata za beskompromisan rokenrol, a angažman je ponuđen Karlu Metikošu. Strana publika je prepoznala u Karlu talenat, neki su mu ponudili i kontakte i adrese za Francusku i verovatno od tog momenta i pada ideja da se ode u Pariz. Jugoslavija je 1960. godine imala samo nekoliko relevantnih rok pevača, među kojima je Matt bio najbolji, ali rokenrol kao popularna kultura nije postojao. Kako su Ladovci iz benda često putovali po svetu bez Karla, bend je i retko nastupao. U međuvremenu, Karlo Metikoš se predstavio u Jugotonu, jedinom proizvođaču gramfonskih ploča tog doba, ali je bio odbijen sa rečima: "Mi imamo licence da objavimo orginale i nama imitatori ne trebaju". Tad je pala odluka da se ide u Francusku i Karlo je čekao godinu dana dok mu nije bio izdat pasoš. Shvatio je da će se neke stvari jako sporo menjati i gledao je da promeni sredinu. Budući da su u Francuskoj veoma bili aktivni emigranti iz ex-YU, teško se dobijala izlazna viza i Karlo Metikoš je dobio izlaznu vizu za Dansku, a onda je iz Danske otputovao u Pariz.

Kako je nastao Matt Collins?

Karlo Metikoš odlazi u Skandinaviju da bi postigao popularnost i pevački uspeh, ali ga je uspeh u Skandinaviji zaobišao. "Posle par audicija dali su mi neke adrese u Francuskoj, jer je tamo popularan rokenrol, samo da me se reše", priseća se Matt. Francuska je na kraju i bila cilj, a Karlo je imao preporuku za Paehe Marconi-ja u Parizu. Kad se malo bolje razmisli, ugovor s Danskom je samo fingirani ugovor da se zaobiđe surova kontrola izdavanja viza u Zagrebu 1960/61. godine. Pariz na Seni, grad svetlosti i rokenrola bio je zaista san. Tamo stiže u decembru 1961. s jednim cvonjkom u džepu. Potpuno sam u društvu samo jedne drugarice. Nade da će postati slavan rok pevač. Spavao je pored svog koferčeta i kišobrana po klupama, ispod mostova: mlad, lep, gladan i mršav. Početni kapital od 50 dolara je brzo potrošen još u Danskoj u Kopenhagenu na audicijama koje se nisu uspešno završile. Karlo se seća: "Naučio sam te trikove kako živeti s par franaka mesec dana u Parizu. Imao sam strašnu volju i energiju. Imao sam 21. godinu".

U početku je u Parizu pevao po američkim vojnim bazama gde je zarađivao 100$ na veče - što je za njega bila premija. Svakodnevno je obilazio audicije. U međuvremenu je postao Mat Coshe i oduševio je mendžera fabrike gramofosnkih ploča "Berkli" (Barclay) - "Mat dođite na audiciju!". Stupio je u poznatu parisku pevačku grupu "Crne čarape" (Les chaussettess noires), jer je prvi pevač tog ansambla Edi Mišel (Edie Mitchell) otišao na odsluženje vojnog roka. Novine su pisale o Karlu, sada već Mat Cosheu, a počeo je i raskošan život koji je nije dugo trajao. Sam Mišel mu se osvetio time, što je posredovao kod vojnog ministarstva, te su zbog toga svi članovi "Crnih čarapa" pozvani u vojsku. Ali, dogodilo se nešto neočekivano, na sceni se pojavila velika kompanija ploča Filips (Phillips), s kojom Mat Koš 22. marta 1962. godine potpisuje trogodišnji ugovor, kojim se obavezuje da snimi dvanaest ploča. Primetili su ga u klubu "Golf Druo" gde je nastupao s "Les New Stars" i nakon ugovora spojili su ga s grupom "Double Six of Paris". Posebna komisija biroa za reklamu, ustanovila je da njegovo ime nije "udarno" i prekrstiše ga u Mat Kolinsa (Matt Collins). Kreće uspeh. Mat postaje međunarodna zvezda, već s prvim singlićem! Njegova pesma, hit "Ritam kiše" (Rhythm of Rain), pevana na francuskom, dolazi na vrh mnogih evrpskih top-listi.



Počele su turneje po Evropi, Bliskom Istoku. U Rimu je npr. bio zamena za poznatog Celentana, koji je otkazao svoj nastup. Mat nastupa svake nedelje četri puta, a kad su turneje i više dana! Mat Collins izjavljuje za Ritam 15. marta 1964. godine: "Do sada najveći uspeh postigao sam u 7. jula 1962. godini u najimpozantnijoj pariškoj dvorani Sali Vagram (Salle Wagram). Kao poslednju pesmu pevao sam Lucil (Lucille). Ova pesma je bila povod za izgrede tinejdžera. Oko 3000 mojih obožavalaca pojurilo je na pozornicu s molbom da dobiju moju fotografiju i autogram. Kroz nekoliko trenutaka sledila je opasnost da me potpuno opkole. Tada mi je došao u pomoć kordon policajaca. Moj novi beli smoking bio je potpuno pocepan, ali mladi nisu hteli da napuste bojište praznih šaka. Nekoliko časova su na ulici skandirali moje ime dok sam ja u svojoj loži do četiri ujutro čekao priliku da neopažen pobegnem u kuću." Francuska scena je u tom momentu uz Englesku i Ameriku bila jedna od najačih u svetu, a Mat je bio rame uz rame legendama poput Johny Hallyday koji se pojavio 1960- godine. Slede i hitovi "Nobody But You" i "She's Not You", čak je na momentima bio na top listama popularniji od najpopularnijih rok pevača Francuske Syvie Vartano-a i Johny Hallyday-a. Započela je diskografska karijera mladića "stiglog iz niotkud". Sledi "En écoutant la pluie" s još tri poznata anglo-američka naslova: "King for Tonight", "What Kind of Love Is This" i "It's Up To You" prepevan na francuski kao "Il faut choisir". Uspeh singla ubrzo je zasenjen verzijama "En écoutant la pluie" vodećih zvijezda domaće pop scene: Sylvie Vartan i Richarda Anthonya, jer ih je pratio veći publicitet i financijska logistika. Ipak, Mattov diskografski debi je bio dovoljno dobar da mu osigura mjesto uz bok Johnnyju Hallydayu, Luckyju Blondou, Sheili, Claudeu Françoiseu i Sergeu Gainsbourgu na kućnoj kompilaciji hitova sezone nazvanoj "Teenage Party" s "En écoutant la pluie" i "What Kind Of Love Is This". Krajem 1963. objavljen je i drugi EP no nije odjeknuo tako dobro kao prethodni. Jedina dobra stvar, je činjenica da je izdavač odlučio uključiti i "Pourqui", numeru koja se vodi kao njegov kompozitorski debi.





1962. godine u intervju za Ritam najavljuje svoj jugoslavenski patriotizam i oduševljenje što je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, kao i želju da se vrati kao zvezda i snimi ploče u Jugoslaviji. Arhitetkutra Pariza ga je oduševljavala kao i ishrana. Gledao je Ray Charlesa u Parizu koga je najviše cenio, voleo je film "Priča s zapadne strane", a od ploča je najviše slušao pesmu "Dona" u interpretaciji Ričija Valensa.

Ali, svaki uspeh ima svoju cenu. On je sam u video intervjuima pričao o svetu u koji je upao u Parizu kao sasvim mlad čovek. On tamo nije imao nikog ko bi mogao da ga posavetuje u vezi bilo čega i sve je bilo stvar instinkta. Metikoš se seća da su se tamo na tim koncertima u Parizu u backstage-u svi drogirali i da je lično morao da vodi Gene Vincenta u hitnu pomoć, zbog overdoziranja alkoholom. Dakle, Karlo je kao mlad čovek postao deo noćnog života zapadne Evrope, a kao Matt Collins imao je nameru da zagospodari tim noćima punim rokenrola. Odlučnost je bila tvrda i nesalomiva, on se potpuno prepustio svojoj novoj rokenrol porodici Pariza. Iskustvo je bilo: profesionalno, muzičko i psihodelično. Počele su lude šezdesete. Pariz je od njega stvorio uspešnu i pravu rok zvezdu, a kažu i da svaka prava rok zvezda ima i svoju senku. Ipak, u tom momentu on je bio mlad i na njegovom licu i telu nije se video ni jedan jedini znak noćnog života. Matt je bio u punoj psihičkoj i fizičkoj kondiciji.







Prva mamutska rok turneja po Jugoslaviji

Kad je odlučio da se vrati u Jugoslaviju, vratio se kao međunarodna rok zvezda. Domovina koju je napustio 1961. se sasvim promenila. Shadowsi su uradili svoje i nastalo je neverovatno mnogo dobrih električarskih bendova u toku 1962/1963. godine. Britanski uticaj je još jače pojačan s Beatlesima i prvim talasom britanskog roka i pojavljuju se pevači s dugim kosama koji pokušavaju da đuskaju i vriše na sceni poput Mick Jaggera. Tipičan primer takvog pevača bio je pokojni Zoki Miščević iz Beograda. U međuvremnu je yu rock zabeležio svoja prva vinilna izdanja: Emir Altić, Saša Popaz, Perica Stojančić, snimaju prve rok singlove, a pojavljuju se i Bijele Strijele, Siluete, Crveni Koralji, Delfini, Iskre i mnogi drugi. Održavaju se rok igranke po celoj zemlji, žurke iz pedesetih na kojima se slušaju ploče i rokenrol dobijaju na zamahu, a pojavljuju se i kompozitorske grupe poput Indeksa koji nastaju 1962. i od samog početka stvaraju svoje kompozicije, prvo kao instrumentalne, a kasnije i kao vokalne.

Ipak, u tom momentu prave, velike jugoslavenske zvezde, koja može da napravi mega turneju po Jugoslaviji, još nema. Tu šansu je prvi iskoristio Mat. Kako je već bio međunarodna zvezda po difoltu je postao i jugoslovenska rok zvezda, a to je potvrđivalo više činjenica. Njegova karijera u Parizu se u delu jugoslovenske štampe pomno pratila, on je pisao čestitke za novu godinu iz sveta svojoj publici u Jugoslaviji, ploče su mu se vrtele po jugoslovenskim radio stanicama, a u intervjuima za jugoslavenske novine izražavao je neverovatnu želju i strast da zagospodari jugoslavenskim prostorom s rok muzikom. Pošto je on bio senzacija, štampa je o njemu pozitivno pisala za razliku od 90 posto članaka čija je tema bio rokenrol. Za one koji nisu upućeni štampa je nemilosrdno gazila po "električarima". Muzički časopis Ritam je njemu posvećivao naslovnu stranu, po nekoliko strana intervjua. Njegova dotadašnja biografija bila je iscrpno napisana i objavljena. Dakle o njemu se u nekoliko navrata pisalo ultra popularistički slično momentima kad je Džuboks 25 godina kasnije pisao o karijeri Bjelog Dugmeta, slično ali ne i isto, jer ovo su bili samo začeci rok štampe. Godinama su obožavatelji iz Jugoslavije slali pisma da dođe i on je njima pisao, spremajući se za comeback. Sanjar iz Zagreba konačno se pojavio u Jugosalviji 1964. da pretvori svoj san u realnost, a Jugoslaviju još više uvede u rokenrol. Sve je bilo spremno: najbolji bendovi u pratnji, sinronizovana akcija štampe, izdavačke kuće Jugoton (koji je prednjačio) i RTB (simbolično) koje su štampale nove EP singliće za jugoslovensko tržište, ugovori za 150 koncerata u Jugoslaviji, binska i tonska oprema na najvišem nivou za tadašnje yu prilike i već formirana publika koja je slušala tada već beat muziku. Silom i snagom Aleksandra Makedonskog on je kidisao na prvu jugoslovensku rok turneju 1964/65. Koncerti u Zagrebu i na Tašmajdanu u Beogradu bili su udarni.

Neverovatan je prizor sa stadiona Šalata u Zagrebu gde je nastupio po najgorem pljusku. Turneja se zvala "U ritmu kiše" po pesmi koja ga je proslavila. Nekoliko ljudi je stalo nabijeno u gomilu stisnutih tela i glava, s uzdignutim rukama koje su stoički držale hiljade kišobrana ispred bine tokom celog koncerta. Svi su gledali širom otvorenih očiju u Mata, uživali u muzici i niko nije odlazio s koncerta, kao da su zaboravili da im je iznad glava pljusak. Bio je to jedan snažan generacijski trijumf. Rokenrol je imao da pobedi, makar noževi padali.

Josipa Lisac se seća. -"Vrisak mladih devojaka, žena, jer su ugledale predivnog Mat Collinsa koji je izgledao kao Bog, zgodan. Pevao je prekrasno, tako ležerno. Tu je dolazilo da pucanja stakala na izlazima, deljanja autograma, zamislite njega kako prolazi kroz kordon policajaca koji ga čuvaju kao veliku zvezdu." Na stadionu Šalata održao je tri koncerta i gledalo ga je 12.000 ljudi.

Svi su ga primetili kao prvu autentičnu rok zvezdu s ovih prostora. O njemu kao showmenu svedoči rok pevač Saša Popaz: "Gledao sam ga u Pančevu na prvoj jugoslovenskoj turneji - on je prvi zaista vrištao na sceni, leteo po sceni, pevao pravi rokenrol - mi ostali rok pevači u to vreme smo bili nekako sakriveni iza mikrofona". Nijedan bend nije izdržao više od 50 nastupa s njim. Na smenu su ga pratile čak tri vrhunske domaće rock grupe Crveni koralji, Bijele strijele i Delfini. Samo je Mat mogao da izdrži turneju do kraja na bini, ostali su se, dakle, premarali i smenjivali. Turneja je s vremenom dobila na euforiji i završila se u Puli gde se publika probila na binu i porazbijala istrumente.

Sem Jugoslavije nastupao je i u zemljama istočnog lagera npr. u Bugarskoj. Saša Popaz ga je gledao u Sofiji i kaže da tamo nije mogao da izvodi rokenrol, već samo evergreen i balade što je isto tako dobro radio. Nastupao je i u SSSR-u , gde su mu zbog svetlucavih odela od lamea nadenuli nadimak "Železnij čelovek", i Bliskom Istoku. S najboljim tezgarošima Zagreba više godina je nastupao i u svetskom lancu čuvenog hotela "Hilton". Samo dva zapažena diskografsko-estradna ostvarenja su osvanula u tom periodu, jer se pevač predao turnejama i koncertima.



Njegova jugoslovenska mega turneja je ufircala konac do kraja, ono što je započeto još 1958. zafircano je 1964/65. godine. Mat je obišao sve republike i sve gradove. I gde se svirao rok i gde se nije svirao. Zaorao je u najdublju provinciju uzduž i popreko i nakon toga je svuda širom Jugoslavije počeo još jače da niče korov koji od milošte zovemo rokenrol. Put je bio potpuno trasiran za buduće zvezde yu rock scene od Silueta pa nadalje. No, pevač postaje sve umorniji od zabavljanja publike širom sveta i Jugoslavije.

U međuvremenu je pustio malo dužu kosu, promenio imidž, okrenuo se ljubavnim baladama i tražio je neki svoj nov put. Počinje saradnju s Ivicom Krajačem krajem šezdesetih godina i sve više se posvećuje komponovanju. Poslednji ozbiljniji izlet u solo vode bio je 1966. na domaćim Festivalima s pesmama "Znat ćeš" i "Tamara" na stihove Arsena Dedića. Definitivno poslednja numera koju će Matt Collins otpevati, sada već kao Karlo Metikoš, bila je Presleyeva "Blue Christmas" snimljena 1985. u studiju svoga starog prijatelja i saradnika, pionira hrvatskog rocka, Janka Mlinarića Truloga.

Jugoslavija je u drugoj polovni šezdesetih godina dobila svoju prvu super grupu u koraku s britanskim talasom. Bile su to Siluete s njihovim frontmenom Zoranom Miščevićem. Indeksi su za RTB objavili 1967. "Pružam ruke" prvi jugoslovenski rok, a godinu dana kasnije "Grupa 220" je za Jugoton izdala prvi domaći yu rock LP "Naši dani". Pojavila se Korni grupa, Yu grupa, kasnije i Time što je činilo tvrdu bazu yu rocka.





Dolijao

Čovek je svakakve zamke za lisice izmislio, ali ima jedna lisica iz Zagreba koja je namestila zamku i uhvatila zver. Tako počinje priča o susretu Karla Metikoša i Josipe Lisac koja je pevala u vis-u O'Hare. On, zakleti neženja, ženskaroš, poročan, noćni čovek bez porodice kome je jedini dom muzika i bina - konačno je jednoj ženi dolijao. On je prvi u njoj video i čuo ono što to niko u njoj nije čuo pre njega. On ju je video kao najboljeg rok pevača Jugoslavije. Već prvog dana, kad su se sreli u Petrinji, na nekom zajedničkom nastupu 1971. godine zapitao se - "Pa što ja tu uopće tražim, pitao sam se kad sam je prvi put čuo... Onda sam se do ušiju zaljubio i tak...osjetio sam da postoji netko izvanserijski, tko zaslužuje moju pažnju, kad sam shvatio da sam već malo star i umoran od rock'n'rolla..."

Zaljubio se u najbolju pevačicu i uskoro je počeo za nju da komponuje najbolje albume yu rocka. Ona se istinski kao umetnik i pevač potpuno izgradila pored njega. Njoj je jedini pandan u glasu u celoj istočnoj Evropi bio samo Czeslav Niemen, a u Jugoslaviji niko, bez obzira što je konkurencija bila velika. Njihov prvi zajednički LP album iz 1973. godine, "Dnevnik jedne ljubavi", ostaje do današnjeg dana jedan od najboljih konceptualnih rock ostvarenja i defintivno najlepši album yu rocka.



Zajedno ostvaruju oko 13 LP albuma i CD-a, s autorskim i producentskim pečatom Karla Metikoša. Josipa Lisac se naročito dokazala zapaženom i zahtevnom ulogom djevojke Jane, u prvoj hrvatskoj rock operi, autora Ivice Krajača, Karla Metikoša i Miljenka Prohaske: "Gubec-Beg", koja je osvanula 1975. godine. Najpoznatija i najizvođenija arija iz ove rock opere, postaje "Ave Maria", do danas neizostavni deo njenog koncertnog repertoara. Ta rock opera je peta rok opera u svetu! Svoju promociju je imala marta. 1975. i doživela je neverovatan uspeh - tu predstavu je gledalo pola milona ljudi.

Deo predstave se zvao i "Janino Ludilo" - Kratak sadržaj : Jana gubi razum. U gluvoj i tamnoj noći, seljaci je nalaze pred seoskim kolibama kako plače nad izgubljenom ljubavi… njen um je poremećen… Svi se zaklinju na osvetu. U tom delu opere Josipa trijumfuje i kao glumica i kao pevačica u pratnji neverovatno dobrog orkestra u produkciji Karla Metkoša između ostalih. Tu dolazimo do trenutka da se zapitamo šta sve rok kultura sažima u sebi. Ceo jedan život i svemir. Muzika iz opere je na svetskom nivou i na momente čak prevazilazi sve što se na tu temu u svetu uradilo: od rok opere "Kosa" ("Hair"), "Jesus Christ Superstar" do grupe The Who i rok opere "Tommy". Zapravo, "Dnevnik jedne ljubavi" i rok opera "Gubec Beg" ne predstavljaju samo najbolja izdanja Yu roka već i nešto najbolje što se i svetu desilo na slične teme. A i priča iz rok opere "Gubec Beg" je aktuelna, podseća i previše na realnost današnjeg liberalnog kapitalizma u čijim se solima svi salamurimo. To je priča o vođi ustanka hrvatskih i slovenskih kmetova protiv gospodara Susedgrada Franje Tahija, koji zlostavlja kmetove. Sve je tu i dan danas sem vođe. To izgleda moramo u sebi da nađemo. A i Karla u sebi moramo da pronađemo da bi muzici dali onaj pravi smisao koji ona zaslužuje.



Tokom 1976. godine snimaju i jazz album s velikanima svjetskoga jazza (Ernie Wilkins, Clark Terry, Johnny Basso...), pod naslovom "Josipa Lisac & B.P. Convention big band international", a u produkciji Boška Petrovića i Karla Metikoša. Zatim odlaze na tri godine u SAD, gde snimaju i surađuju s vrhunskim američkim muzičarima (Ira Newborn, Paulinho da Costa, Joel Peskin i dr.); rezultat ove saradnje bio je album "Made in USA", snimljen 1979. na hrvatskom i engleskom jeziku, u studiju 55 u Los Angelesu i Sounds Good Recordings. Nasmejana i osunčana lica Josipe i Karla negde u Americi, u nekom gradu, ispod nekih reklama i ne slute da su to najlepši trenuci koji provode u svom životu. Kreću osamdesete, sve one ružne stvari koje su označavale početak kraja države, ekonomija nije išla uzlazno, pogoršavala se i kultura i međuljudski odnosi. Ni roknerol nije bio imun na tu situaciju - upravo je osamdesetih snimljen kultni film "Kako je propao rokenrol". Odlazak Karla Metikoša

Osamdesetih godina Karlo je dao nekoliko video intervjua gde je pokušao da objasni svoj život i na osnovu tih intervjua su i nastali neki dokumentarci o njemu. U jednom od intervjua je priznao da je zgađen tadašnjom yu rock scenom, a kao primer je naveo Zabranjeno pušenje iz Sarajeva. U tom momentu je imao oko 6000 ploča i bio je pomalo sit svega. Na poslednjim snimcima on već izgleda dosta starije nego što je usitinu bio star. Sva tri njegova proživljena života sa svim senkama su došla na naplatu početkom devedesetih. Jugoslavija kojoj je podario temeljni kamen yu rocka gorela je u plamenu. Stari vuk je sredinom osamdestih osetio svu silinu primitivizma, gordosti, osionosti, nekulture, prostakluka i duhovne bede koja počela da se valja Jugom i on nije imao odgovor za to, a ni četvrto srce i novo ime.

Karlo Metikoš je preminuo u 51-oj godini, 10. novembra 1991., ispraćen na zagrebačkom Mirogoju. Dok su ga sahranjivali jugoslovenska plemena su se tukla, a legenda kaže da su iz Petrinje odjekivali topovi tokom posmrtne ceremonije.

Lisica je ostala sama

Josipa je nastavila da živi s njim na neki način kroz muziku - koncerti njemu u čast, pozorišne predstave, Antologija, album "Život"... U Novom Sadu je 2013. sve vreme pričala s njim i s publikom kao da on tu negde stoji i gleda je. Bio je doživljaj čuti je nakon decenija kako ponovo peva stihove iz pesme "O jednoj mladosti" s albuma "Dnevnik jedne ljubavi: "Tko zna, možda na me čeka neki drugi svijet tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet/ Možda, tko zna jedna od sretnih, jedna od tisuću bit ću baš ja tko da zna" - dok je s platna na bini Karlo gledao svojim ogromnim blue očima.

Rezime

Iza Karla je ostalo delo. Niko pre njega, osim Nikole Tesla koji je izmislio radio i zamislio celu planetu umreženu radio talasima, nije s ovih prostora dao toliko svetskoj rok sceni. Ne radi se samo o uspehu u Parizu, već mnogo više o pokretanju jugoslovenske scene koja je postala svetski relevantna. Dakle, on spada u nekolicinu pionira evropskog roka i upravo zahvaljujući takvim pojedincima Evropa ima svoje originalne rok scene. Njegova suštinska ideja je originalna rok kultura koja je prerasla u yu rock. Danas Jugoslavije nema, ali je delo Karla Metikoša preživelo. Ono je dokaz vitalnosti, hrabrosti i pameti ljudi s ovih prostora. Njegova pojava na sceni, a naročito odlazak 1957. - 1991. - simbolički prikazuju, u pravilnom vremenskom rasporedu, uspon i pad renesanse južnih Slavena.

Jednog dana o rok kulturi južnih Slavena učićemo u školama kao deo obavezne nastave, a jedno od glavnih imena biće Mat. Mislim da bi bio jako srećan da zna, da nakon one tutnjave topova s Petrovače, i silne klaonice koja je usledila, mlade ex Jugoslavije istinski spaja jedino rok kultura - gde nema otrova, mržnje i šovinizma; gde je sve čisto, sve blista - jer dnevnik jugoslovenskog roka je istinski dnevnik jedne ljubavi. A ta metafizčka supstanca je veći spomenik nego svi spomenici dignuti na ovim prostorima ljudima koji u rukama drže puške, pištolje, noževe, sablje, koplja - sve, sve, samo ne kišobrane i gitare.
Slavu mu!

vladimir nedeljković // 25/08/2013