Na ARLA Festivalu popričali smo s gos'n Bandarom, idejnim vođom, vokalom i producentom grupe Piknik iz Novog Sada. Svima vama koji redovno pratite internet medije, Bandara ne treba posebno predstavljati. Producent, pecaroš, psovač, galamdžija, najjači metal-vrisak Balkana, obiteljski čovjek, kompozitor i glazbenik i još ponešto, bio je posebno raspoložen da nam ispriča o sebi, bendu, svojim hobijima i svjetonazorima. Pa eto ga, redom:

Terapija: Dobro nam došli u Đakovo, ili kako ga vole zvati "Srce šokadije". Nadamo se da ćete svojom svirkom uspjeti probuditi štićenike teološkog fakulteta. Dakle, za početak, kad i kako je počeo Piknik?

Bandar: Pa, Piknik nema neki početak ni kraj, to je nešto što se desilo spontano, i dan danas traje u duhu spontanosti u kojem je nastalo, a što se tiče ovog festivala, prvi put smo u Đakovu, u dvorištu katedrale, fenomenalnom ambijentu šume i nekom amfiteatra koji mi deluje onako drevno, iskonski, rimski, grčki, rimsko-grčki stil, hahaha. Uglavnom, odlično smo raspoloženi, primljeni smo fenomenalno, tu je ekipa s kojom delimo mišljenja i razmišljanja i za sada teče sve kao med i mleko.



Terapija: Kaži mi, jesu te već ponudili čobancem?

Bandar: Pa, mislim da je bilo pominjano neko punjeno prase s nečim, nismo ga još dobili, doneo ga je neki vaš kolega u kartonskom sanduku, otišli smo u smeštaj da se raspremimo, a kad smo se vratili toga više nije bilo, ja sad ne znam dal se pojelo ili je sklonjeno na neko sigurno mesto...

Terapija: Ne smijete gladni ostati.

Bandar: Ma nećemo ostati gladni, pivo je dovoljno kalorično, možemo da preživimo i bez toga. Ožujsko točeno, hehehe...

Terapija: U Srbiji je to dosta poznata stvar, u Hrvatskoj ipak malo manje: prvi veliki hit vam je bila pjesma "O da", jedna netipična pjesma za vas koji ste skloni žešćem zvuku. Kako je došlo do toga?

Bandar: Pa znate kako, niko ne može da računa šta će biti hit, niti da ga unapred napravi. Neke stvari se dešavaju mimo naših tendencija. Ja i moje kolege niti danas nakon dvadesetogodišnjeg muzičkog staža ne možemo da kažemo tačnu definciju hita. Ali evo, sad kad pričamo o pesmi "O da", istina je, desilo se da je to bio neki radijski dance-pop-rock hit na nekim frekvencijama PROS Radija, koje su objedinjavale sve teritorije bivše SFRJ, ali iskreno da vam kažem, mene niko ništa nije ni pitao, niti me na kraju obavestio, nego jednostavno iskoristio tu pesmu koju sam ja napravio u trenucima samoće bez ikakvih tendencija ka bilo čemu, nego čisto iz jedne, onako, da se ne izrazim grubo, zajebancije. To je najednostavnija pesma koju sam ikad napravio, i nastala je iz mog igranja sa semplovima tamo, konkretno, da vam otkrijem tajnu, semplovo sam singlicu Nine Robića "Dođi u Septembru"...



Terapija: Čekaj, ja znam samo za Ivu Robića.

Bandar: Da, da, Nino mu je brat.

Terapija: Pojma nisam imao.

Bandar: Evo, vidiš sad. Ja sam našao tu neku singlicu "Dođi u septembru", to su one singlice što su izdavane masovno 60-tih i 70-tih godina, ne znam tačno koja je godina. Ja sam se igrao tada s kompjuterima, pa se semplovao neke stvari bezveze, bez ikakvog razloga i lepio neke svoje majmunske tekstove, tad sam mislio da su majmunski, al evo, ispalo je da nisu, jer se narod masovno lepio za to, glasali su za to, pretpostavljam ljudi u dobi od 13-18 godina. Ko se inače bavi glasanjem za radio osim omladine od 13-18 godina, pretpostavljam ženskog roda.

Terapija. Onda vjerujem da je pjesma upućena ženskom rodu.

Bandar: Kako da ne! Obožavamo ženski rod. A posle te pesme, posvetili smo im jednu milozvučnu pesmu koja se zove "Daj sise".

Terapija: Za razliku od te pjesme, vi se ipak bavite žešćim zvukom, pa kako bi ga opisao? Koji su ti uzori?

Bandar: Pa ja sam odrastao na trash metalu, hardcoreu i tako tim stvarima. Ja sam prvo napravio studio jer nisam imao mogućnosti da sviram bubnjeve koji su moj matični instrument. Inače, sviram i gitaru i bas, i pišem tekstove i pevam, radim sve što se tiče glazbe...Tada sam programirao neke semplove i lupove jer nisam imao mogućnosti da sviram bubnjeve, i tada su nastale stvari kao one na prvom albumu, specifičnog stila za to doba. Međutim danas kad imam studio, kad mogu da sviram bubnjeve u tri sata ujutro i da ne smetam nikome, pravim koncepte pesama na drugačiji način, tojest živa svirka, žestoke gitare s rifovima, tako da će i sledeći Piknikovi albumi biti bazirani na žešćem zvuku. Ne kažem da neće biti prizvuka i starinskih stvari, pripremam različita iznenađenja, ali otom-potom. Na jesen izlazi novi album, pa će slušaoci moći sami da prouče o čemu se radi.

Terapija: Muzički kritičari vole svakoj vrsti glazbe dati nekakav naziv. Jel možeš i ti kao vođa Piknika definirati Piknik?

Bandar: Znate kako, meni je jasno da neko ko se bavi definisanjem nečega i ako želi nešto da prikaže na pravi način, mora nešto da obeleži, da ga ukalupi tojest da mu da neku svrhu, namenu i neku jednačinu, znači nešto je jednako nečemu. Ja se nikad nisam bavio time, pa kad su mene bendovi pitali kako mi se sviđa njihova svirka, ja sam rekao da se ne bavim rock-kritikom i da bi takav sud prepustio rock-kritičarima. Zna se šta je trash-metal, zna se šta je hardcore, ali ja to mogu samo sa svoje točke gledišta da kažem. Za neke mlade naraštaje uzrasle u devedesetima i dvehiljaditima, hardcore će predstavljati nešto drugo što meni možda uopšte nije hardcore. Tako da bi to ipak prepustio novinarima.

Terapija: Znači praviš muziku i to je to?

Bandar: Pa da, pravim muziku i volim različite stilove. Odrastao sam na Slayeru, D.R.I.-ju, Sodom, Destruction, ali slušo sam i Tone Loca, tad je bilo to doba, obožavo sam Faith No More, volio sam Dead Kennedys, G.B.H., Exploited...Kad sam počeo da slušam muziku to je bila sredina osamdesetih, sve što sam slupao bilo je na dnu undergrounda, to se tada rađalo. Posle izvesnog vremena i broja fanova koji su to prigrlili, to postaje mainstream i muzika se menja u nešto sasvim drugo. Ja sam ostao na to izvornom i mogu samo da pričam o stvarima koje su se desile osamdestih godina do devedesete godine.



Terapija: Kako je nastao Horror Piknik? Usputna zajebancija ili nešto što si promišljao drugo vremena?

Bandar: To nije bila nikakva zajebancija. Jednostavno, zamišljeno je kao mali trash-metal eksperiment u kojem sam ja odsvirao sve instrumente, a prijatelje sam doveo da se slikaju za spot. Hteli smo da spot bude urađen kao da je izvađen iz naftalina ili odmrznut posle trideset godina, tako da bi što vernije mogao da prikaže iskonsku verodostojnost trash-metala s karakterističnim zvukom. A što se tekstova tiče, mi smo kao klinci sedeli ispred kasetofona i bukvalno prevodili tekstove s engleskog, a u to doba 80-tih nismo dobro stajali s engleskim i to nam je prilično čudno delovalo, jer smo verovatno sve doslovno prevodili. Zvučalo je banalno, u najmanju ruku. I onda sam ja rekao sam sebi, pa zašto ja ne bi na svom domaćem jeziku napisao pesmu, a nikad nisam oskudevao idejama. Tako da to može da deluje kao neka komedija, kao sprdačina, ali mislim vi, gospodine, i bilo ko ko je to poslušao zna da rifovi u pesmama govore sami o sebi, i da je to napravio neko ko se stvarno razume u te stvari. To je osnovna škola metala.

Terapija: Abeceda.

Bandar: Tako je.



Terapija: Kaži mi nešto o tvom alter-egu, gosn Bandaru. Je li to neko ko se pojavi kad Miroslav Majkić popizdi ili je to ono što si na bini?

Bandar: Ime gosn Bandar sam smislio kao nešto da bude moj autentični stil, ali sad sam prerastao to, pa je sad to fora kao s dr. Jekyllom i mr. Hydeom. Na bini sam neka druga osoba. Svi imamo to, svi se transformišemo, nekom je potreban alkohol da se transformiše... A meni je dovoljno da se popnem na binu i da kažem ja sam gosn Bandar, ja nisam tamo neki Miroslav Majkić, koji ide u opštinu da potpiše neki dokument ili neko kome će policija poslati kaznu za parkiranje. Gosn Bandar je neka druga ličnost koja je u pozadini neke moje osnovne ličnosti, da je tako nazovem, ličnost koja se buni, protivi, i iznosi neka druga razmišljanja koja želim da prikažem i drugima i sebi i da ih tako dam na opservaciju.

Terapija: Većina čitatelja ne zna, ali ti se obiteljski čovjek. Kako muzičke obaveze uspijevaš uskladiti s obiteljskim?

Bandar: Ne bih mogao da odgovorim na to. Podredio sam sopstveni život tome da radim ono što volim, sve sam ostalo batalio. Ne bavim se strahovima u smislu šta će biti sutra, dal će moja deca raditi ovo ili ono, kao što već matorci umeju da nabace. Jednostavno, ne bavim se budućnošću, živim u sadašnjem trenutku, moja su deca srećna i zadovoljna, ljubav vlada u našoj porodici, i nema tu nekih posebnih problema. Ja mislim da sve što treba da dođe će doći, samo čovek treba da se oslobodi strahova.

Terapija: Moram ti pohvaliti emisiju "Pecanje, Priroda i Dobra Kuhinja"

Bandar: To sam baš i zajebancije pokrenuo. To sam više napravio da bih zabeležio svoje trenutke u prirodi sa prijateljima, a volim to da podelim i s drugim ljudima, kao što sam to naglasio u prvoj epizodi

Terapija: Čika Joco?

Bandar: Čika Joco mi je tata koji živi u Bođanima, inače na suprotnoj strani Dunava, na suprotnoj strani Dunava od Vukovara. Ja inače koristim svaku priliku da pecam, ne pecam samo po Vojvodini, već i po moru, bukve, igle...

Terapija: Kad smo kod pecanja, da te pitam nešto o tome. Čemu bi dao prednost, ribi ili mesu?

Bandar: Iskreno da vam kažem, ribi. Svinjsko meso je nešto što koristimo zbog nedostatka ribe. Nekad je riba bila jeftina roba, a danas je preskupa, jer je nema. Ne bih znao šta je tome razlog, ali riba je stvarno jedna profinjena stvar. Ja nisam jedan od onih ribolovaca "uhvati i pusti". Ja sam platio ribičku dozvolu na reci i ribu sam ulovio da je ponesem kući i pripremam večeru. To mi je, ne duplo, nego troduplo uživanje. Moja obitelj voli da jede ribu i ja kad odem u ribolov trudim se da upecam ribu, a ne sad da zabacim udice, pa pijem pivo, pa blenem u nebo. Ja se tamo baš preznojim, menjam mamce, tražim ribu, gledam koja riba radi, pa nju pecam, i onda gledam da je upecam dovoljno da zasitim svoju obitelj. Kad je konačno upecam, odnesem je kući, pa je pripremam sa još većim uživanjem, seckam, spremam talandaru, riblju čorbu il štajaznam. I decu vaspitam u tom maniru da love svoju hranu,.Jel to u redu,šta vi mislite?

Terapija: Jasno. Kad nas prođe ovo ludilo za novcima, svi ćemo loviti svoju hranu.

Bandar: Eto. Postoje kolege pecaroši koji misle da imaju višu svest, pa hvataju ribu i onda je puštaju, ali da vam kažem jednu stvar. Pecaroši nisu napravili ovu neimaštinu ribe, napravili su je ljudi koji se bave kojekakvim rabotama za prodaju, koji masovno uništavaju ribu. Kada bi svaki pecaroš uhvatio ribe koliko mu je potrebno da ishrani porodicu, ovo pitanje ne bismo uopšte trebali da postavljamo, jel' tako?

Terapija: Tako je.

Bandar: A ovi koji se bore protiv pecaroša trebaju da se bore protiv lopova koji masovno uništavaju ribu za potrebe prodaje i daljnje distribucije.

Terapija: Okej, sad jedno glupo pitanje kao ono za Bravo, Ćao i Okej. Zamisli se u slijedećoj situaciji, u bolnici si, na aparatima, i dolazi ti doktor i kaže ti da imaš još 2 sata života ali da imaš pravo na posljednju muzičku želju. Puštaju te da odeš pogledati koncert jednog benda, i sam imaš pravo birati kojeg. Koga bi odabrao?

Bandar: Auuuu...

Terapija: Dobro, ne moraš jednog, nek bude nekoliko, ako je toliko teško.

Bandar: Neka, neka, neka...Sad ću da kažem jedan. Ja sam mnogo voleo Voivod. Otkako je gitarista Piggy umro, bog da mu duši prosti, nasledio ga je gitarista koji je možda čak i bolji od njega. Izišao je novi album i ja sam prijatno iznenađen. Jer, gledao sam mnogo bendova u životu, išao svuda, da li u Mađarsku, da li u Srbiji, da li negde u Zagrebu, jedino nisam pogledao Voivod...

Terapija: Čekaj, to je sviralo u Hrvatskoj...

Bandar: Jeste, mi smo svirali u Zagrebu u petak u KSET-u, a Voivod je svirao u subotu. Oni su onako jedan mali alternativni bend, ne zna puno ljudi za njih. D. R. I. sam gledao, Slayer sam gledao u svom najvećem svetlu. Ove godine ih nisam gledao, bez Hannemana to nema veze s mozgom. To meni nije muzika, ja njih doživljavam mnogo dublje nego kao nekakav metal bend. Nisu Hannnemanu dali ni poštenih šest nedelja da se oproste od njega, tačno se vidi da su ušli u neku MTV-kolotečinu. Mislim, okej je Gary Holt, volim ja Exodus i sve to, i Paul Bostaph je odličan bubnjar, ali ja bih da odem na koncert Slayera kakav su napravili na EXIT-u pre par godina. Došao bih da im se poklonim, a oni kako će to odsvirati, meni to nije bitno. Voleo bih da ih vidim kao ekipu, jer mi taj ekipni duh znači više nego sama muzika, tako da sam bojkotovo ovaj koncert što je bio u Areni, pa i ovaj što je bio u Zagrebu. Mislim da im je došlo vreme da odu u legendu i da se lepo povuku, a ne kao Metallica da nastave da mlate i pojedu petnaest kanti govana i da rade glupave albume. Realno nikad nisam voleo Metallicu jer su mi oni uvek bili na granici nekog fancy trash metala. Ali Slayer je bio bend koji je postavio standarde, da mu jebeš mater ako nije...SLAYEEEEEEER! (karakterističan Bandarov urlik) Jel se slažemo, kolega?

Terapija: Slažemo se, kako ne. Mislim da s ovim urlikom možemo završiti ovaj intervju, pa bih ti zahvalio u ime ekipe festivala i kolega iz Terapije. Oćeš još piva?

Bandar: Ne, hvala, nisam još ni ovo popio.

terapija // 17/08/2013