home > interwju > Rony Playstation - sampling je umetnost, isto kao slikanje ili vajanje...

kontakt | search |

Rony Playstation - sampling je umetnost, isto kao slikanje ili vajanje...

Razgovarali smo sa beogradskim autorom, odnedavno vlasnikom debija "Funkadelian" realiziranog za Slušaj najglasnije. Priča o tome kako je počeo sa metalom, a pronašao se u funku...

KAKO SI POČEO DA SE ZANIMAŠ ZA FUNK GLAZBU I ZAŠTO TAJ ALTEREGO?

RONY: Krajem 80-tih i početkom 90-tih godina slušao sam bendove koji su imali etiketu funk metal, funk/rock, oduvek sam pičio energičnu muziku. Neki od njih su Red Hot Chili Peppers, Jane's Addiction, Mordred, Living Colour, Faith No More, Fishbone... Fuzija, za to vreme, nespojivih muzičkih pravaca. Muzika koja je ostala uvek u rotaciji na mom stereo, računaru, mp3 plejeru, nešto čega se nikada neću odreći. U današnje vreme, ovi bendovi nemaju pravu konkurenciju, a Red Hot Chili Peppers jedan od mojih omiljenih bendova iz onog vremena kad ih je slušala tek šačica ljudi, očekivano, progutani su u industrijskoj mašini, a dokaz tome je njihovo zadnje izdanje.
Bez obzira na sve to, svi ti bendovi su me odredili, kasnije, da krenem sa kopanjem starog funka koji ih je inspirisao, ali i napravio jedan ogroman pozitivan rez na velikom delu muzičke scene tog vremena.
Pojavom g-funka sa Ice Cube-om na čelu (bar za mene), tu su bili i Dr. Dre, Snoop Dogg i sličan west coast zvuk. Uvek sam bio 'openminded' prema muzici tako da sam vremenom zavoleo i te izvođače. Naravno, to uvek ima dve strane. 'Kako možeš ovo da slušaš, a juče si ovo', naravno ne slušam samo jedan muzički stil. To savetujem i onima koji dolaze ili će doći. Slušajte šta želite, ne delite se na ove ili one, to je sve velika glupost. Naravno, jedino neću preporuciti brit-pop (to mi je bila grozna muzika, wannabe Bitls fanatici, U2 nikada), najnoviju rep produkciju koja je potpuno bezlična, sa manjkom ideja, mašte, a viškom dijamanata na čukama. Budite antipop, ribe se pale na to.
Mnogo je lakše raditi nešto i biti fokusiran samo na muziku i produkciju, umesto da neko žvače o tvom privatnom životu i šta si večerao za prvi dan vikenda. Rony Playstation je bila neka interna fora za cukanje dugmića u programu reason, a Funkadelian Trip je posveta zna se kome...

ODAKLE DOLAZE TVOJE IDEJE ?

RONY: Najbolje ideje dolaze iz pakla i raja svakodnevnice. Godina žurki, dobrih vremena, dobrih vibracija među ljudima, ali i kolapsa svih društvenih vrednosti. Bez obzira na sav pakao u kome se kuvamo, optimista sam, jer da nisam ne bih ni pričao sve ovo sada. Blaxploitation estetika. Važan deo albuma.
A ako pričamo o muzici, najveći uticaj na mene su ostavili Parliament/ Funkadelic, Primus, Bootsy Collins, Sly & The Family Stone, Graham Central Station, od hip hopa, da krenemo od prvih i najvažnijih... Grandmaster Flash & The Furious 5, Beastie Boys, Public Enemy, Run DMC, Ice Cube i cela g-funk škola, Ninja Tune ekipa, Coldcut, Herbaliser, DJ Food, prvi pioniri ozbiljnog instrumentalnog samplinga… Nemački bendovi kao sto su Can ili Kraftwerk su takođe ostavili jak trag na moj ukus, Miles Davis, Sun Ra, Lee Scratch Perry, King Tubby... Ovde ću stati.

GLAVNA INSPIRACIJA ZA BAVLJENJE MUZIKOM...

RONY: Svako ima potrebu da se izrazi, na ovaj ili onaj način.
Današnje doba je million puta opasnije nego nekada kad je bilo manje kriminala, nasilja i ljudi koji u potrazi za srećom ulaze u razne začarane krugove iz kojih ima izlaza, ali samo kratko. U tom sveopštem ludilu biti kreativan i davati sebe kroz neku umetnost pravi je lek. Muzika mora da bude uživanje, ritual svih čula, nešto što ima značenje kao voda, vazduh, ljubav, sreća. Da zove na pokret, ples i spaja ljude.
[  ]

DA LI SVIRAŠ NEKI INSTRUMENT ?

RONY: Kao srednjoškolac bio sam pevač, pisao angažovane tekstove, pomalo i svirao bubanj kad su bile probe, uglavnom najveći deo života radio sam sa muzičarima i bio okružen studijskom atmosferom koja mi je kasnije dala to početno znanje u radu na nekim softverima.

IMAS LI ISKUSTVA KAO DJ ?

RONY: Da, puštao sam funk, breakbeat i trip - hop po raznim mestima. To je trajalo nekih 7 godina, dok nisam skapirao da me zanima muzička produkcija i rad na semplerima. Virtualnim, pravim... svejedno!
Osim toga, danas imam svoj podkast koji se može naći na ovoj adresi http://groover.mypodcast.com/

KAKO JE DOŠLO DO TOGA DA PRAVIS BAŠ OVAKVU MUZIKU? PRVI RADOVI I KAKO JE TO ZVUČALO ?

RONY: Kao radovi svakog početnika koji se bori da napravi pristojan aranžman na računaru. Niko mi nikada nije pokazao kako se to radi, sve sam naučio sam i trebalo je mnogo truda, krvi, znoja i odricanja da se sve to postigne i slože se kockice. Disciplina kičme i duha. Sampling je umetnost, baš kao i slikanje, vajanje. Moraš da uklapaš različite delove, boje da dođeš do konačnog produkta. Ritam mora da čuješ u svakom trenutku života. Kapima vode. Mašinama, ženskom uzdahu, pa tek onda kreneš sa ritam mašinom i semplovanjem. Kad se sa tim krene, onda nema granice. Ali jedini zakon koji poštujem - nema seckanja i loopovanja p-funka iz poštovanja prema majstorima svog zanata.

KAKO JE TEKAO RAD NA ALBUMU ?

RONY: Skapirao sam drum programming, kako se rade sekvence i looping, opet bez asistencija, jer nisam hteo da učim od likova koji od muzike znaju samo tehno i house.
Radio sam sa pauzama, npr. jednu traku čukao oko 30 dana, ne zato što je bila teška za sklapanje, već prosto, kad ideje stalno dolaze, nema završetka trake.
Sampling je nauka, nova muzička tehnologija koja se ne moze zaustaviti (dobro, ne tako nova), shvatio sam to kad sam pročitao koliko se pesama koristilo na jednoj stvari Public Enemy. To su oni prvi revolucionarni albumi. Poštujem rad Hank Shockley-a (sample maker za Public Enemy). Možda kasnije tu su došli Pete Rock ili DJ Premier, ali za sve njih Hank je Pikaso. Poučen tim iskustvima trudio sam se da dočaram bar delić te atmosfere… Pikaso i Hank su unikati, a Funkadelian će se već negde dokazati.

KOJI ALBUMI SU OSTAVILI JAK UTISAK NA TEBE, GOVORIMO O NAJRANIJEM PERIODU PA DO DANAS?

RONY: Evo sad moja lista...

1.ANTHRAX - "I'm The Man", 1987.
Verovatno zbog osećaja radosti kao i humora njima svojstvenog, recimo Beastie Boys u to vreme.

2.METALLICA - "Master Of Puppets", 1986.
To je bio taj preko potrebni adrenalin za jednog osnovca.

3.RED HOT CHILI PEPPERS - "Mother's Milk", 1989.
Nikada se neće pojaviti ovakva ploča, taj mix crnačkog basa, Hendrixovske gitare, punk/hc ludila... a sve to preliveno repovanjem. Fantazija u 13 traka.

4.BAD BRAINS - "Quickness", 1989.
Oduvao me te 90-te (nabavio sam ga godinu dana nakon izlaska) nikada pre toga nisam čuo crnce koji piče tako furiozan punk/funk i hardkor, a na kraju sve posole sa dozom regea. Kasnije se ispostavilo da su počeli pre Pistolsa i Ramonsa, pa vi vidite ko su pravi očevi hardkora.

5.PRIMUS - "Sailing The Seas Of Cheese", 1991.
Samo mogu da kažem, ko preživi, pričaće...
Još ne znam kako sam preživeo ha-ha, ko ovo nije čuo mnogo je propustio. Najbolji trio ikada, naravno to je moj utisak. Les Claypool u nemogućoj avanturi gde srećemo Pecaroše, Rednekse i Tom Waits-a kao deo ekipe.

6.LIVING COLOUR - "Time's Up", 1990.
Ako se nekad, neko upitao kako zvuči bend koji je pomešao hc, hard rok, funk, afro muziku, sa najboljim mogucim vokalom na ovom albumu može naći odgovor. Ne mogu da zamislim, a da mi nije na tracklisti, čak i posle million godina. Sreća, head-nod, radost!

7.PARLIAMENT - "Mothership Connection", 1975.
George Clinton kao najveći funk kompozitor i izvođač danas, za sve što je uradio jednog dana. Pa, napraviće muzej. Svemirski funk, sa moćnim basom Bootsy Collinsa,
Moog sintisajzerima Bernie Worrell-a, koga smatram modernim Betovenom, Bahom. Ta količina genijalnosti, masnog funka se više ne ponavlja. Uživo zvuči 100 puta teže i moćnije, jer svira se i Funkadelic repertoar.

8.FUNKADELIC - "Let's Take It To The Stage", 1975.
Da nije Funkadelica i Clintona ne bi bilo polovine bendova, a o reperima ne vredi ni pričati. Isti ljudi, drugi koncept. Gitare režu, crni hard rok piči bez prestanka.

9.ICE CUBE - "Death Certificate", 1991.
Ovo je jedan primer sveprisutnosti George Clinton-a. Ice Cube je bukvalno svaku traku nafilovao semplovima p-funka. Najmasniji mogući bitovi, od početka do kraja vozi i udara te tačno u glavu, bez upozorenja.

10.BEASTIE BOYS - "I'll Communication", 1994.
Najveći hip hop bend. Kakvi su tu genijalci. Na koncertima nude takve muzičke spojeve da vam se u glavi zavrti. Pritom, odlični su muzičari, imaju koncepte koji niko neće pobediti. Bolji su od stotine crnih repera i to govori samo za sebe. Opet moje mišljenje, ne osporavam i ako neko kaže da su sranje.

11.CAN - "Ege Bamyasi", 1972.
Robotski precizni ritmovi Jaki Liebezeit-a, experiment na granici ludila, opet vrhunska svirka najjačeg nemačkog kvinteta. Pevač, Damo Suzuki je priča za sebe. Zamislite pleme, a svako pleme ima jednog vrača, e to je Suzuki.

12. PUBLIC ENEMY - "Fear Of Black Planet", 1990.
Savršen hip hop album kao uostalom najveći deo njihovog opusa. Danas u Americi retko koji bend ima tu snagu i moć iskazanog. Šteta, možda se neko probudi.

13.KRAFTWERK - "Autobahn", 1974.
Genijalci. Možda među prvim umetnicima koji su počeli da rade sa vokoderom. Tona analognih sintisajzera, svemirska simfonija kakva se mogla čuti samo u Nemačkoj tog vremena.

14.HOLGER CZUKAY - "On The Way To The Peak Of Normal", 1981.
Studijska magija, tape loops fore i fazoni, sampling metode u vremenu koje još nije poznavalo takav način izražavanja. Osnivač i basista Can zadao je domaći zadatak onima zainteresovanim za muzičke experimente i traženje novih oblika i boja zvučnih manipulacija.

15.SLY & THE FAMILY STONE - "Stand", 1969.
Sly Stone kao lider postavio je glavne temelje funku kakav danas znamo. Prvi multirasni bend. Napravio neviđenu mešavinu soula i psihodeličnog roka. Tekstovi protiv rasizma, korupcije i opšteg stanja u Americi tog vremena. Vrlo žestoko za to vreme. I nešto najbolje što je nastalo sa one strane Atlantika.

16.MILES DAVIS - "On The Corner", 1972.
Džungla je puna lepota, ali i opasnosti.
Jazzeri su mrzeli ovaj njegov period, a ustvari ovo je nešto najinventivnije što je ikada izdao. Sa Betty Davis u krevetu sve je nekako postalo lakše.

horvi // 01/10/2011

Share    

> interwju [last wanz]

cover: GATUZO: Tak nam' i treba ak' se nećemo buniti

GATUZO: Tak nam' i treba ak' se nećemo buniti

| 12/04/2019 | horvi |

>> opširnije


cover: Kriki (Mortal Kombat)

Kriki (Mortal Kombat)

| 11/03/2019 | ognjen bašić |

>> opširnije


cover: INTERVIEW - CAMILLA SPARKSSS

INTERVIEW - CAMILLA SPARKSSS

| 10/02/2019 | jelena vojinović |

>> opširnije


cover: MARIO BERTA (Kevlar Bikini)

MARIO BERTA (Kevlar Bikini)

| 06/12/2018 | terapija |

>> opširnije


cover: TRILOK GURTU

TRILOK GURTU

| 05/12/2018 | promo guy |

>> opširnije



well hosted by plus.hr | web by plastikfantastik*